Трајне везе између Срба и Румуна

Од нашег дописника
Букурешт, 12. маја – Пре неки дан румунски председник Трајан Басеску је поново изричито нагласио да Румунија, чланица НАТО-а и ЕУ, не намерава, ни под каквим условима, да промени свој став око непризнавања независности јужне српске покрајине Косово.

Има доста њих у свету, па и код нас, који се чуде оваквом понашању Румуна, не разумеју извориште за овакву одлучну подршку коју Букурешт даје Београду. Јер, у суштини, у савременом површном и журном свету нико нема времена да баци поглед и на протекле векове па да види, рецимо, шта то толико повезује две суседне земље и њихове народе.

У том погледу календар може, заиста, да буде добар саветодавац. „Политика” сазнаје да се у двема пријатељским престоницама не случајно размишља о томе како да се овог пролећа што адекватније обележи 145. годишњица успостављања званичних дипломатских односа између Србије и Румуније. Нема сумње да би то могло да покаже данашњим генерацијама нешто што се испушта из вида или занемарује када се размишља о трајним везама између Срба и Румуна.

Пренесимо се у време око 1860. Србија и Румунија (тада уједињене кнежевине) још немају пуну независност. Још су вазали Порте. За све што се у њима ради треба да се тражи сагласност Порте. Чак и њихови међусобни односи треба да иду преко Порте. Тако она захтева. Наравно, Београд и Букурешт се буне. Усклађују своје међународне акције. Раде солидарно заједно. Крајем 1862. избија чувени дипломатски скандал познат као „транзит оружја за Србију”. Русија шаље Србији, преко румунске територије, велике количине оружја. Данима и посве ноћима, конвој од стотину кола, која вуку волови, превози преко Румуније 40.000 пушака, велике количине муниције и других војних потрепштина за српску војску. Турска, Аустрија и Енглеска се противе томе и од Букурешта захтевају да не дозволи наоружавање слободарске Србије.

Тадашњи румунски владар Александру Јоан Куза, који је 1859. ујединио Влашку и Молдавију у једну државу, остаје непоколебљиво на страни Срба. Он пише кнезу Михаилу Обреновићу: „Иако ова ситуација значи извесну опасност по мене, ипак сматрам да је то срећна прилика да испољим независност Румуније и да оценим снажне симпатије које сам стекао.” Кнез Михаило узвраћа: „Ваше понашање потврдило је пријатељске односе између два народа, које толики заједнички интереси чине да буду међусобно солидарни.”

Један од привлачних експоната Националног музеја историје у Букурешту јесте позлаћена сабља коју је кнез Михаило поклонио румунском владару А. Ј. Кузи са урезаном посветом: „Поузданом пријатељу у несигурним временима”...

Још за време кнеза Милоша Обреновића, тамо негде око 1830, постојали су дипломатски контакти између Београда и Букурешта. Две земље су повремено слале једна другој своје представнике „за везу”. Они су се тада звали „дипломатски агенти”. Али правих дипломатских односа, у њиховом модерном значењу, није било.

Варничави догађаји из 1862. привукли су велику пажњу румунског народа. Г. Г. Флореску, један од аутора историјског тома „Дипломатска представништва Румуније”, пише, на 138. страници: „Збивања у Србији посебно су интересовала и напредну румунску јавност, која је пратила заједничке линије усмерене на стицање независности обеју земаља. У тим условима, како би се обезбедиле директне дипломатске везе између двеју држава, везе својствене једној спољној политици са заједничким циљевима, наметало се неизоставно оснивање дипломатске агенције уједињених кнежевина у Београду и одговарајућих српских дипломатских структура у Букурешту.”

Тако после размене писама са српским владаром, Александру Јоан Куза шаље у Београд у пролеће 1863. искусног Теодора Калимакија, који је дотле заступао земљу код Порте. Њега најпре прима српски министар спољних послова Илија Гарашанин, с тим да се овај потом сретне и са кнезом Михаилом и уручи му своја акредитивна писма.

У Букурешт стиже, пак, Коста Магазиновић, дотадањи саветник српског Касационог суда. Све је обављено сходно предвиђањима принципа узајамности. Наравно, Турска се бунила. Бунио се и Беч.

Румунска историографија наглашава да се у оно време Београду поклањала првостепена пажња. Дипломатска мисија у Србији била је тек треће румунско представништво у иностранству – после оног у Турској и Француској.

Дакле, пролећни месеци 1863. узимају се као датум успостављања пуних, редовних дипломатских односа између Србије и Румуније, који после тога никада нису били прекидани.

Два дипломатска представништва су била увек плодна спона у пријатељским односима између Београда и Букурешта. Поменућемо да је већ 20. јануара 1868. њиховом заслугом био закључен први „српско-румунски војни уговор” у чијој је преамбули писало: „Уговор о тесној алијанси и интимном савезу јесте најсигурнији гарант просперитета двеју независних земаља.”

Током насталих бурних деценија европске историје, Србија и Румунија су се често нашле раме уз раме, делећи исту судбину. Овим поводом поменућемо само још једну историјску чињеницу која се код нас често испушта из вида.

У пролеће 1941, после слома краљевске Југославије, Хитлер је позвао све југословенске суседе да узму по парче наше територије. Мусолинијева Италија, хортистичка Мађарска и борисовска Бугарска халапљиво су зграбиле комаде наше територије. Једино је тадашњи румунски вођа, маршал Јон Антонеску, иако и сам фашистичког кова, одбио Хитлерову понуду да запоседне југословенски део Баната, све до Панчева. Хитлер је био љут на њега због тога, али овај није хтео ни по коју цену ни педаљ наше земље.