Култура сећања и заборава

На недавно одржаној конференцији о односима Срба и Хрвата у историјској перспективи једна од теза је била да је за успостављање бољих односа неопходно заборављање (митске) прошлости. Како је нагласио један од учесника свакодневно подсећање на домовински рат (у коме је централна тема сукоб Срба и Хрвата) не дозвољава одмицање од прошлости и отежава њено превладавање.

Ово није први пут да се у контексту разговора о односима међу балканским народима указује на својеврсни вишак историје. Тема превазилажења прошлости и окретања будућности била је централна и током недавне посете високог америчког званичника Србији. Медији су пренели да је главна порука те посете „да је оно што ће бити важније од онога што је било”.

Могу ли се у том светлу читати и напори ЕУ да се зарад заједничке будућности промени начин сагледавања и обележавања догађаја из прошлости? Да ли непозивање руског председника на дан обележавања годишњице искрцавања у Нормандији, о чему је у Србији недавно било много речи, представља ревизију историје или је реч о покушају да се у светлу нових савезништава и централне улоге коју у ЕУ имају Немачка и Француска на другачији начин обележи један историјски догађај? Да ли је распоред седења на церемонији обележавања завршетка Првог светског рата крајем прошле године у Паризу протоколарна грешка, покушај ревизије историје или својеврсна пројекција будућности?

Нема сумње да ниједан распоред седења не може да поништи улогу ни допринос Краљевине Србије у победи савезника у Првом светском рату, као ни чињеницу да су Стаљинградска и на њу наслоњена Битка код Курска у војном погледу преломне тачке Другог светског рата. Те историјске чињенице, међутим, припадају историјским архивама. Већина у Србији се тешко мири са чињеницом да је крајем прошлог века проћердано наследство дедова и очева из два светска рата. Мада се не може довести у питање, веродостојност тих тапија данас нема употребну вредности.

То, наравно, не значи да догађаје из прошлости треба заборавити. Напротив, без сећања нема индивидуалног, а ни колективног идентитета. Међутим, за разлику од заборава, сећање није једнодимензионална категорија. Заборав, као у песми, брише све. Сећање је селективно. Оно се негује и обрађује, односно култивише, па се зато и говори о култури сећања. Култивисање подразумева и својеврсну хибридизацију, односно уметање и додавање онога што недостаје. То је неопходно јер се сећање базира на памћењу, али није исто што и памћење. У памћењу, из различитих разлога, постоје „рупе” које сећање надомешта. Разлика између памћења и сећања је слична разлици између дневника и мемоара.

На сећању се гради традиција. Оно је прича и мит, односно измишљена и измаштана приповест о прошлости пре него документ о њој. Сећање буди носталгију, а носталгија више говори о нашем односу према садашњости и будућности него према прошлости. Када је садашњост тешка, а перспектива непрозирна, тада се јавља носталгија као емоцијама проткано сећање на стара добра времена.

Перспектива земаља Балкана је улазак у Европску унију. Када се из различитих разлога та перспектива помути логично је да се буде сећања и митови. Када се из Брисела народима Балкана поручује да морају да превладају прошлост ако желе европску перспективу не узима се у обзир да су прошлост и будућност у узајамном односу. Не схвата се, другим речима, да је једини начин да балкански народи превладају прошлост пружање јасне перспективе европске будућности.

Погрешна је претпоставка да је превлaдавање прошлости могуће пуким удубљивањем и суочавањем са њом. Ни европски народи никада не би превладали прошлост да нису имали јасну перспективу економског развоја и уједињења. Поруке да балкански народи могу очекивати европску будућност само ако превазиђу прошлост и реше своје конфликте само су алиби за неспремност Брисела да им понуди сигурну европску перспективу. Без те перспективе, међутим, мале су шансе да ће наслеђе прошлости икада бити превазиђено.

Флоскуле о превладавању прошлости без јасне везе са перспективом будућности само дубље гурају народе Балкана у глиб међусобног неразумевања. Чини се да је једини начин да се тај ток преокрене примање читавог региона у ЕУ без много одлагања. Уколико не буде имала снаге да европеизује Балкан, биће то јасан сигнал да ЕУ неће имати снаге ни да се одупре балканизацији Европе.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа