Лазарева субота

Била је субота. Лазарева субота. Врбица. Позван сам на ручак са пријатељима у ресторан на Калемегдану. Дошао сам нешто раније. Да бих скратио време сео сам на клупу у близини Цркве Ружице. Одједном, почеле су да се ређају слике из детињства. Као деци омиљено место за игру нам је двориште Цркве Ружице на Калемегдану. Црква је мрачна и пуста. У то време нико није ишао у цркву, бар не јавно. Мирис свећа и тамјана привлачи нас децу као цвет лептира. Стражу испред цркве чувају два витеза у камену. Говорило се да је ту извор чудотворне воде. Да слепи прогледају а хроми проходају. Носимо поцепане ципеле, избледеле мајице и кратке панталоне које су до прошле године биле дугачке. Руке су кошчате и мршаве. Лица поцрнела од сунца. Лактови и колена увек огуљени.

Пажњу ми је привукао човек који је шетао парком са својом ћерком. Био је то старији човек, висок и снажан. Девојчица је била дуге плаве косе и плавих очију са својих четири, пет година.

И оно што ме је посебно изненадило, девојчица је била обучена у комплетну фудбалску опрему: дрес, штуцне, копачке, број 9 на леђима. Центарфор! Отац је у рукама носио велики кожни фудбал. Отац је својој ћерки почео веома детаљно да објашњава фудбалске термине: крени, направи финту, лево, пребаци лопту на десну ногу, као да ћеш да шутираш десном, а онда изненада обиђеш противника и шутираш левом. То је радио веома вешто. Девојчица је покушала да га имитира. Наравно, без много успеха. Лопта је била велика а она мала. И оно што је било занимљиво, отац је стално говорио девојчици: „Сине”. „Сине, залети се као да ћеш напред, па скренеш лево између двојице, протуриш лопту кроз ноге.”

Девојчица, која је очигледно волела свог оца, веома се трудила, али је све то изводила крајње неспретно. Кад би се уморила села би на клупицу и узела у крило своју лутку. Отац је пред њом изводио разне вратоломије са лоптом: дриблао је замишљене противнике, пребацивао лопту с једне на другу ногу, ударао лопту главом.

„Сине, остави лутку, дођи да пуцамо пенале.” Девојчица се залетела, саплела и пала. Али оно што је било дивно, није хтела пред оцем да покаже да је нешто боли. Направила је гримасу као „није ми ништа”, залетела се поново и снажно ударила лопту.

„Браво!”, повикао је одушевљен отац. „Гол... Право у рашље.”

Човек је приметио да га посматрам. Сео је поред мене на клупу, обрисао зној са чела и рекао: „Јако је даровита за фудбал. Чим мало одрасте уписаћу је у женски фудбалски клуб. У мојој породици сви су фудбалери. Деда ми је чак играо и за први тим Радничког. А ја сам као млад играо за Чукарички. Ја сам возач у ГСП-у. Имам само њу. Жена ми је умрла пре две године. Она ми је све. Цео мој живот. Све бих учинио за њу.”

Кроз парк су пролазиле девојчице са цвећем у коси и дечаци са звончићима око врата. Чуо сам када је девојчица упитала Оца: „Тата, зашто ове девојчице имају цвеће у коси?”

„Зато што је данас Врбица.”

„Шта је то Врбица?”

„То је Лазарева субота… када некога много волиш па све учиниш…”

Девојчица је климнула главом као да је разумела шта је човек хтео да каже.

И онда се догодило нешто невероватно: човек се дигао, оставио фудбалску лопту на клупу, узео девојчицу за руку и кренуо да са њом бере цвеће. Радио је то веома неспретно својим великим огрубелим рукама. Девојчица се смејала и блистала од среће. Заједно су покушали да исплету венчић од цвећа. И то не један, него два. Један је на главу ставила девојчица, а други је ставио отац. Огромни мушкарац са венцем цвећа на глави изгледао је као античка статуа. Нежно је подигао девојчицу, загрлио је и рекао: „Идемо на колаче и сладолед, а после у Зоолошки врт.”

„Може, али да водимо и Нину.” Нина је, наравно, била лутка која је сама и тужна седела на клупи.

„Наравно, водимо и Нину...”

Девојчица је узела лутку и отац и ћерка кренули су пешчаном стазом са венцима од пролећног цвећа у коси према Зоо-врту.

Пролазећи поред групе дечака који су играли фудбал, човек је бацио дечацима лопту и рекао: „Момци, ево вам прави фудбал. Мени не треба.”

И ја сам устао и лаганим кораком кренуо према ресторану где су ме чекали пријатељи. Прошао сам поред Цркве Ружице. Ту је остао део мене и мог детињства… за незаборав.

Професор ФДУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа