Lazareva subota

Bila je subota. Lazareva subota. Vrbica. Pozvan sam na ručak sa prijateljima u restoran na Kalemegdanu. Došao sam nešto ranije. Da bih skratio vreme seo sam na klupu u blizini Crkve Ružice. Odjednom, počele su da se ređaju slike iz detinjstva. Kao deci omiljeno mesto za igru nam je dvorište Crkve Ružice na Kalemegdanu. Crkva je mračna i pusta. U to vreme niko nije išao u crkvu, bar ne javno. Miris sveća i tamjana privlači nas decu kao cvet leptira. Stražu ispred crkve čuvaju dva viteza u kamenu. Govorilo se da je tu izvor čudotvorne vode. Da slepi progledaju a hromi prohodaju. Nosimo pocepane cipele, izbledele majice i kratke pantalone koje su do prošle godine bile dugačke. Ruke su koščate i mršave. Lica pocrnela od sunca. Laktovi i kolena uvek oguljeni.

Pažnju mi je privukao čovek koji je šetao parkom sa svojom ćerkom. Bio je to stariji čovek, visok i snažan. Devojčica je bila duge plave kose i plavih očiju sa svojih četiri, pet godina.

I ono što me je posebno iznenadilo, devojčica je bila obučena u kompletnu fudbalsku opremu: dres, štucne, kopačke, broj 9 na leđima. Centarfor! Otac je u rukama nosio veliki kožni fudbal. Otac je svojoj ćerki počeo veoma detaljno da objašnjava fudbalske termine: kreni, napravi fintu, levo, prebaci loptu na desnu nogu, kao da ćeš da šutiraš desnom, a onda iznenada obiđeš protivnika i šutiraš levom. To je radio veoma vešto. Devojčica je pokušala da ga imitira. Naravno, bez mnogo uspeha. Lopta je bila velika a ona mala. I ono što je bilo zanimljivo, otac je stalno govorio devojčici: „Sine”. „Sine, zaleti se kao da ćeš napred, pa skreneš levo između dvojice, proturiš loptu kroz noge.”

Devojčica, koja je očigledno volela svog oca, veoma se trudila, ali je sve to izvodila krajnje nespretno. Kad bi se umorila sela bi na klupicu i uzela u krilo svoju lutku. Otac je pred njom izvodio razne vratolomije sa loptom: driblao je zamišljene protivnike, prebacivao loptu s jedne na drugu nogu, udarao loptu glavom.

„Sine, ostavi lutku, dođi da pucamo penale.” Devojčica se zaletela, saplela i pala. Ali ono što je bilo divno, nije htela pred ocem da pokaže da je nešto boli. Napravila je grimasu kao „nije mi ništa”, zaletela se ponovo i snažno udarila loptu.

„Bravo!”, povikao je oduševljen otac. „Gol... Pravo u rašlje.”

Čovek je primetio da ga posmatram. Seo je pored mene na klupu, obrisao znoj sa čela i rekao: „Jako je darovita za fudbal. Čim malo odraste upisaću je u ženski fudbalski klub. U mojoj porodici svi su fudbaleri. Deda mi je čak igrao i za prvi tim Radničkog. A ja sam kao mlad igrao za Čukarički. Ja sam vozač u GSP-u. Imam samo nju. Žena mi je umrla pre dve godine. Ona mi je sve. Ceo moj život. Sve bih učinio za nju.”

Kroz park su prolazile devojčice sa cvećem u kosi i dečaci sa zvončićima oko vrata. Čuo sam kada je devojčica upitala Oca: „Tata, zašto ove devojčice imaju cveće u kosi?”

„Zato što je danas Vrbica.”

„Šta je to Vrbica?”

„To je Lazareva subota… kada nekoga mnogo voliš pa sve učiniš…”

Devojčica je klimnula glavom kao da je razumela šta je čovek hteo da kaže.

I onda se dogodilo nešto neverovatno: čovek se digao, ostavio fudbalsku loptu na klupu, uzeo devojčicu za ruku i krenuo da sa njom bere cveće. Radio je to veoma nespretno svojim velikim ogrubelim rukama. Devojčica se smejala i blistala od sreće. Zajedno su pokušali da ispletu venčić od cveća. I to ne jedan, nego dva. Jedan je na glavu stavila devojčica, a drugi je stavio otac. Ogromni muškarac sa vencem cveća na glavi izgledao je kao antička statua. Nežno je podigao devojčicu, zagrlio je i rekao: „Idemo na kolače i sladoled, a posle u Zoološki vrt.”

„Može, ali da vodimo i Ninu.” Nina je, naravno, bila lutka koja je sama i tužna sedela na klupi.

„Naravno, vodimo i Ninu...”

Devojčica je uzela lutku i otac i ćerka krenuli su peščanom stazom sa vencima od prolećnog cveća u kosi prema Zoo-vrtu.

Prolazeći pored grupe dečaka koji su igrali fudbal, čovek je bacio dečacima loptu i rekao: „Momci, evo vam pravi fudbal. Meni ne treba.”

I ja sam ustao i laganim korakom krenuo prema restoranu gde su me čekali prijatelji. Prošao sam pored Crkve Ružice. Tu je ostao deo mene i mog detinjstva… za nezaborav.

Profesor FDU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista