Убиство кнеза Михаила

Прошле недеље писао сам о суровом турском бомбардовању 1862. године и бриљантној дипломатској акцији српског кнеза Михаила Обреновића, који је пет година касније преузео Београд и друге српске градове од Турака, после чега су турска војска и турско становништво заувек напустили Србију у коју су дошли пет векова раније. Млади српски кнез није дуго уживао у великој победи, и слободи коју је извојевао, јер је годину дана касније убијен у топчидерском атентату.

Први политички атентат у новијој српској историји догодио се 10. јуна по новом или 29. маја по старом календару 1868. Тако се завршио живот првог просвећеног српског владара у модерном добу, кнеза који је од Србије створио Пијемонт Балкана и чији је сан био уједињење хришћанских народа овог дела Европе. Судбина је хтела да истог дана, 35 година касније, у другом политичком атентату буде убијен краљ Александар Обреновић, последњи владар те династије. Како то обично бива, друга српска династија, која је дошла на власт после мајског преврата 1903. године, остварила је Михаилов програм водећи Први балкански рат против Турске 1912. године.

Убиство кнеза Михаила је атентат чија политичка позадина никада није откривена. Само месец дана пре атентата српска полиција доставила је кнезу информацију о припреми убиства. Ни кнез, ни његови сарадници нису веровали да је то могуће јер је владар био омиљен у народу посебно после преузимања српских градова од Турака, које се догодило годину дана раније. Можда зато што је имала информације о атентату, српска полиција је брзо ухватила атентаторе. Суђење убицама почело је четири дана после топчидерског атентата, а 14 од 18 оптужених осуђено је на смрт и стрељано на Карабурми.

У току стрељања страдао је и командант стрељачког вода официр Васа Мијатовић јер се један од куршума, који је испалио стрељачки вод, одбио од камена и погодио га право у чело.

На суђењу није доказана политичка позадина убиства. Ипак, постоји много индиција које говоре да је била у питању политичка завера у којој су многи тадашњи политичари покушали да се докопају власти у Србији. Све је то зауставио министар војске Миливоје Блазнавац, који је после убиства извршио државни удар, довео наследника престола у земљу и спречио расуло и могући грађански рат у Србији.

Највише се сумњало на Карађорђевиће. У току судског процеса показана је заплењена преписка организатора завере адвоката Павла Радовановића са бившим кнезом Александром Карађорђевићем. Радовановић није крио да је организовао убиство али је тврдио да је његов циљ био да Србија постане република. Касније су завереници приказивани као пробисвети али то није тачно јер је већина њих била имућна и угледна што говори у прилог теорији да је убиство имало политичку позадину. Нешто касније одржано је суђење бившем кнезу Александру Карађорђевићу у Пешти. На том суђењу, по српској оптужници, бивши кнез је ослобођен због недостатка доказа. Да Карађорђевићи имају везе с атентатом говорила је чињеница да је у Смедереву четири године раније откривена завера против кнеза коју је организовала кнегиња Персида Карађорђевић, Александрова супруга. Аустријске новине писале су после атентата да се у Земуну појавио најбогатији Србин капетан Миша Анастасијевић са зетом Ђорђем Карађорђевићем, али су отишли кад су видели да је министар војни Миливоје Блазнавац преузео власт. У самој Србији водила се борба између Миливоја Блазнавца и Илије Гарашанина ко ће да приграби власт.

Сумњало се и на старог Гарашанина кога је кнез срео пре него што је кренуо стазом на којој ће га убити и позвао да прошетају заједно. Гарашанин је одбио правдајући се да у „Кошутњаку има зверова”. Поред кнеза је био његов син Светозар Гарашанин, кнежев ађутант, кога су оптуживали да је имао код себе само сабљу, а не и ватрено оружје, иако је било извештаја о припреми атентата.

Светозара је до краја живота пратила срамота да није заштитио кнеза већ да је пао с коња и онесвестио се. Његов отац Илија, који је био у Топчидеру, није ни покушао да види шта се догодило кнезу и његовом сину већ је сео у кочије, дојурио у Београд и заказао седницу Министарског савета иако није имао овлашћење да то учини. Било је теорија да се у Кошутњаку тог тренутка није случајно нашао британски посланик у Србији Лонгворт, имајући у виду да је Уједињено Краљевство била једина европска сила која је подржала опстанак Отоманске империје којој је Србија, предвођена младим кнезом Михаилом, била највећи политички противник. Убијеним кнезом није била задовољна ни Русија, која је после убиства отворено подстицала амбиције кнеза Николе Петровића да се позове на тајни уговор из 1867. године и тражи престо Србије, пошто кнез Михаило није имао наследника. Пет наредних година, до пунолетства кнеза Милана, Србијом је владао намесник Блазнавац. Занимљиво је да се оженио Катарином Констатиновић, блиском Михаиловом рођаком у коју је убијени кнез био смртно заљубљен. Дуго се веровало да је управо њој кнез Михаило посветио једну од најлепших српских љубавних песама „Што се боре мисли моје”. Сазнало се да је песма посвећена другој кнежевој љубави Клеопатри Карађорђевић удатој Петронијевић.

Споменик кнезу Михаилу налази се на нашем централном тргу како и доликује владару који је после пет векова вратио Београд у српске руке. Кнежева скулптура подсећа нас на трагичну судбину тог просвећеног српског владара, ослободиоца Србије који је од наше земље направио лидера на Балкану и реформатора који је мењао и модернизовао друштво. Подсећа нас да се у Србији увек нађе неко ко мисли да су његове личне амбиције важније од националних циљева.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа