Ubistvo kneza Mihaila

Prošle nedelje pisao sam o surovom turskom bombardovanju 1862. godine i briljantnoj diplomatskoj akciji srpskog kneza Mihaila Obrenovića, koji je pet godina kasnije preuzeo Beograd i druge srpske gradove od Turaka, posle čega su turska vojska i tursko stanovništvo zauvek napustili Srbiju u koju su došli pet vekova ranije. Mladi srpski knez nije dugo uživao u velikoj pobedi, i slobodi koju je izvojevao, jer je godinu dana kasnije ubijen u topčiderskom atentatu.

Prvi politički atentat u novijoj srpskoj istoriji dogodio se 10. juna po novom ili 29. maja po starom kalendaru 1868. Tako se završio život prvog prosvećenog srpskog vladara u modernom dobu, kneza koji je od Srbije stvorio Pijemont Balkana i čiji je san bio ujedinjenje hrišćanskih naroda ovog dela Evrope. Sudbina je htela da istog dana, 35 godina kasnije, u drugom političkom atentatu bude ubijen kralj Aleksandar Obrenović, poslednji vladar te dinastije. Kako to obično biva, druga srpska dinastija, koja je došla na vlast posle majskog prevrata 1903. godine, ostvarila je Mihailov program vodeći Prvi balkanski rat protiv Turske 1912. godine.

Ubistvo kneza Mihaila je atentat čija politička pozadina nikada nije otkrivena. Samo mesec dana pre atentata srpska policija dostavila je knezu informaciju o pripremi ubistva. Ni knez, ni njegovi saradnici nisu verovali da je to moguće jer je vladar bio omiljen u narodu posebno posle preuzimanja srpskih gradova od Turaka, koje se dogodilo godinu dana ranije. Možda zato što je imala informacije o atentatu, srpska policija je brzo uhvatila atentatore. Suđenje ubicama počelo je četiri dana posle topčiderskog atentata, a 14 od 18 optuženih osuđeno je na smrt i streljano na Karaburmi.

U toku streljanja stradao je i komandant streljačkog voda oficir Vasa Mijatović jer se jedan od kuršuma, koji je ispalio streljački vod, odbio od kamena i pogodio ga pravo u čelo.

Na suđenju nije dokazana politička pozadina ubistva. Ipak, postoji mnogo indicija koje govore da je bila u pitanju politička zavera u kojoj su mnogi tadašnji političari pokušali da se dokopaju vlasti u Srbiji. Sve je to zaustavio ministar vojske Milivoje Blaznavac, koji je posle ubistva izvršio državni udar, doveo naslednika prestola u zemlju i sprečio rasulo i mogući građanski rat u Srbiji.

Najviše se sumnjalo na Karađorđeviće. U toku sudskog procesa pokazana je zaplenjena prepiska organizatora zavere advokata Pavla Radovanovića sa bivšim knezom Aleksandrom Karađorđevićem. Radovanović nije krio da je organizovao ubistvo ali je tvrdio da je njegov cilj bio da Srbija postane republika. Kasnije su zaverenici prikazivani kao probisveti ali to nije tačno jer je većina njih bila imućna i ugledna što govori u prilog teoriji da je ubistvo imalo političku pozadinu. Nešto kasnije održano je suđenje bivšem knezu Aleksandru Karađorđeviću u Pešti. Na tom suđenju, po srpskoj optužnici, bivši knez je oslobođen zbog nedostatka dokaza. Da Karađorđevići imaju veze s atentatom govorila je činjenica da je u Smederevu četiri godine ranije otkrivena zavera protiv kneza koju je organizovala kneginja Persida Karađorđević, Aleksandrova supruga. Austrijske novine pisale su posle atentata da se u Zemunu pojavio najbogatiji Srbin kapetan Miša Anastasijević sa zetom Đorđem Karađorđevićem, ali su otišli kad su videli da je ministar vojni Milivoje Blaznavac preuzeo vlast. U samoj Srbiji vodila se borba između Milivoja Blaznavca i Ilije Garašanina ko će da prigrabi vlast.

Sumnjalo se i na starog Garašanina koga je knez sreo pre nego što je krenuo stazom na kojoj će ga ubiti i pozvao da prošetaju zajedno. Garašanin je odbio pravdajući se da u „Košutnjaku ima zverova”. Pored kneza je bio njegov sin Svetozar Garašanin, knežev ađutant, koga su optuživali da je imao kod sebe samo sablju, a ne i vatreno oružje, iako je bilo izveštaja o pripremi atentata.

Svetozara je do kraja života pratila sramota da nije zaštitio kneza već da je pao s konja i onesvestio se. Njegov otac Ilija, koji je bio u Topčideru, nije ni pokušao da vidi šta se dogodilo knezu i njegovom sinu već je seo u kočije, dojurio u Beograd i zakazao sednicu Ministarskog saveta iako nije imao ovlašćenje da to učini. Bilo je teorija da se u Košutnjaku tog trenutka nije slučajno našao britanski poslanik u Srbiji Longvort, imajući u vidu da je Ujedinjeno Kraljevstvo bila jedina evropska sila koja je podržala opstanak Otomanske imperije kojoj je Srbija, predvođena mladim knezom Mihailom, bila najveći politički protivnik. Ubijenim knezom nije bila zadovoljna ni Rusija, koja je posle ubistva otvoreno podsticala ambicije kneza Nikole Petrovića da se pozove na tajni ugovor iz 1867. godine i traži presto Srbije, pošto knez Mihailo nije imao naslednika. Pet narednih godina, do punoletstva kneza Milana, Srbijom je vladao namesnik Blaznavac. Zanimljivo je da se oženio Katarinom Konstatinović, bliskom Mihailovom rođakom u koju je ubijeni knez bio smrtno zaljubljen. Dugo se verovalo da je upravo njoj knez Mihailo posvetio jednu od najlepših srpskih ljubavnih pesama „Što se bore misli moje”. Saznalo se da je pesma posvećena drugoj kneževoj ljubavi Kleopatri Karađorđević udatoj Petronijević.

Spomenik knezu Mihailu nalazi se na našem centralnom trgu kako i dolikuje vladaru koji je posle pet vekova vratio Beograd u srpske ruke. Kneževa skulptura podseća nas na tragičnu sudbinu tog prosvećenog srpskog vladara, oslobodioca Srbije koji je od naše zemlje napravio lidera na Balkanu i reformatora koji je menjao i modernizovao društvo. Podseća nas da se u Srbiji uvek nađe neko ko misli da su njegove lične ambicije važnije od nacionalnih ciljeva.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista