Моја тајна веза са српском публиком

Раде Шербеџија тумачиће лик Креонта у својеврсном позоришном спектаклу „Антигона – 2.000 година касније” у режији Ленке Удовички и у извођењу позоришта „Ulisess” са Бриона. Представом „Антигона” у петак 21 јуна у 21 сат у хангару Луке Београд биће свечано отворен овогодишњи 28. БЕЛЕФ (Београдски летњи фестивал). „Антигона – 2.000 година касније” сценски пропитује Софоклову митску причу из давних времена. Истовремено, то је прича која нас данас сустиже и тера да застанемо, осврнемо се и преиспитамо властите ставове .

Антигону, ћерку Едипа и Јокасте, тумачи Маја Изетбеговић, а у глумачкој екипи су и Џенана Џанић, Ермин Браво, Дамир Урбан, Катарина Бистровић-Дарваш, Јелена Лопатић, Ведад Суљагић…

Какву слику света позориште треба да представи публици у случају представе „Антигона – 2.000 година касније”? Како Софоклове идеје кореспондирају са нашом стварношћу?

Софоклова „Антигона” у визији главне редитељке нашег позоришта Ленке Удовички и њене дугогодишње драматуршкиње Жељке Удовичић постиже своју савременост у адаптацији тога сјајнога текста који се веже за ратне догађаје почетком деведесетих година прошлога века на подручју бивше Југославије. Наиме, у нашој представи „Антигона – 2.000 година послије”, паралелно се приказују две приче. Једна је Софоклова „Антигона” која се игра уз мала краћења у сјајном преводу Светлане Слапшак и друга је прича о породици која је смештена негде у Босни где су се и догађали најстрашнији ратни ужаси. Наша „Антигона”, као и Софоклова јунакиња, трага за несталим братом и жели да га сахрани. Сви ликови из наше породице постају јунаци Софоклове трагедије и тако се испреплитањем тих двеју паралелних прича добија сувремена и актуелна драмска представа.

Шта се променило од Антигониног времена до данас када је породица у питању? Како су у вашој представи „2.000 година касније” укрштене судбине Софоклових јунака? Због чега пате?

Софоклови јунаци су представници грчкога племства тога доба, а наши јунаци 2.000 година после на нашем Балкану су обични људи који су страдали у том безумном рату. Повезује их Антигона својим херојством и својом храброшћу. Наша Антигона је и симбол побуњене младе жене која у овом времену, као и пре 2.000 година, испашта своју подређену позицију у друштву само зато што је жена. А ја лично, премда играм Креонта, дубоко сам на страни Антигоне – и оне Софоклове, и ове наше Маје Изетбеговић из Сарајева…

Прича о Антигони која истом љубављу воли оба брата – оног који се борио на „правој” страни и оног који је пао борећи се на „кривој” – вечна је. Шта симболизује Антигона у овом нашем времену?

Антигона, и онда и данас, симбол је човекове слободе и одлучности да се бори против ауторитета и спремна је у тој борби за истину и правду жртвовати и властити живот. Данас смо, више него икада, сведоци политичких манипулација људима и људским судбинама. Сведоци смо безумних ратова и бескомпромисних политичара који својим политичким кривим одлукама доносе само несреће овом нашему свету. Колико ли је само младости беспотребно изгинуло у овоме нашем страшном последњем рату, сасвим непотребном и апсурдном. Глас савремене Антигоне је глас зазидане младости, оковане у цементне блокаде савременога света…

У свим улогама сте сјајни, а најбољи, кажу, као Креонт којег тумачите у овој представи. Који део себе сте уткали у овог јунака?

Не знам да вам одговорим на питање да ли је Креонт моја најбоља улога, као што и не знам, па чак ни не размишљам о успешности мојих улога. Још од Ристићевог времена, када смо радили театар у којем смо сви били једнаки и равноправни, своју улогу у свакој позоришној представи доживљавам као свој пионирски задатак кога одрађујем у интересу нашега позоришног тима. Што се тиче Креонта, покушао сам га најискреније оправдати… Тако ваљда и постаје аутентичнији бранећи из пунога уверења своје заблуде и политичке ставове. Као и друга половина мог лика где играм оца ове наше несрећне породице који осећа дубоку грижу савести што су он и његова генерација бивали ратни актери безумног рата у коме су страдали њихови синови, а и читаве породице које данас, ето 2019. године, још увек узалудно траже кости својих несталих синова да их сахране у гробове који на њих чекају… У нашој представи не зна се чији је то гроб… Ми му нисмо дали национална обележја јер гробови Етеокла и Полиника су исти. Они у себи чувају узалуд жртвовану младост.

Шта вас спаја са српском публиком? Како је дошло до овог гостовања будући да ваш театар немамо често прилику да гледамо?

Шта ме то спаја са српском публиком? Па има нека тајна веза… Моја београдска публика још увек памти наше сјајне представе КПГТ-а када се увек тражила карта више за „Карамазове” или „Ослобођење Скопља”… Да, узбуђен сам због овога сусрета после готово 30 година. Толико, наиме, нисам играо у позоришту у Београду. Због тога и долазим сваке године да певам на својим концертима и бар мало додирнем ту нашу некадашњу интеракцију. Поред тога, Београд је сјајно примио наше представе. „Пијана новембарска ноћ” је освојила награду на Битефу пре неколико година, а игран је и „Кабаре Брехт – Задрживи успон Артура Уија” са великим успехом. Нисам био у тим представама, али то је мој театар на који сам толико поносан.

Важите за уметника – путника? Колико је за уметнике важна, неопходна размена културне, односно позоришне енергије?

Постао сам уметник – путник не својом вољом, али не жалим се. Лепо је путовати по свету и упознавати нове људе и културе. Лепо је и осећати ту слободу која сваким путем постаје већа и замамнија…