Ђуро Ђурин и Перо Перов

Тачно пре 160 година објављена је чувена књига - Рат за српски језик и правопис. Она је својим полемичким садржајем и снажном научном аргументацијом одиграла значајну, ако не и кључну улогу, у борби за стварање модерног српског књижевног језика на народној основици, а сам аутор је касније израстао у изузетног научника, једног од највећих које је српски народ икад имао. У вези са именом аутора споменуте књиге издвајамо две чињенице: прво, рођен је 1825. и на крштењу добио име Ђорђе (Поповић), друго - из одређених разлога - своју прву књигу потписао је псеудонимом - Ђ. Даничић. Тако се потписујући оставио је у наслеђе једну загонетку: како је, заправо, гласио тај први (скраћени) део псеудонима, односно како је заправо гласило Даничићево лично име. Они који су о њему писали, овим или оним поводом, одгонетали су то Ђ. на неједнак начин.

У основи различитог начина дешифровања иницијала Даничићевог личног имена лежи морфолошка разноврсност мушких личних имена хипокористичког порекла у српском језику. Међу таквим именима посебно место заузимају двосложна хипокористичка мушка имена са дугоузлазним акцентом: она у номинативу могу имати различит наставак, иако су мотивисана истим дужим личним именом. Од имена Петар краћа форма гласи Перо, у једним, а Пера у другим регијама. И то није све: према номинативном облику Перо стоје, опет у зависности од регије, различити зависни падежи (нпр. генитив Пере и Пера). Овоме треба додати да врста именичке парадигме диктира и облик изведеног придева (Перин и Перов). Половином прошлог века лингвиста Иван Поповић одредио је територијално простирање ових специфичних форми: тип а. (Пера, Пере... Перин) је србијанско-војвођански, тип б. (Перо, Пере... Перин) је славонско-босанско-далматински, а тип в. (Перо, Пера... Перов) је дубровачко-црногорско-ужички.

Својим научним радовима Даничић је себи обезбедио високо место у српској филологији, па се о њему, разним поводима, често писало. Учени људи су га у својим чланцима, рефератима, издањима текстова, пригодним говорима и сл. идентификовали на скраћен начин: Даничић и/или Ђ. Даничић. А кад би неко употребио целовиту идентификацију - онда у њој име гласи Ђуро или Ђура (Даничић).

Даничићеви савременици (В. С. Караџић, С. Новаковић, Ј. Бошковић, А. Лескин, Љ. Стојановић, Ј. Ј. Змај и др.) при спомињању његовог имена (уз презиме или самостално) по правилу користе облик Ђуро. Касније, током двадесетог века владало је, у том погледу, шаренило - за једне научнике он је Ђуро, за друге Ђура, при чему је била уочљива поларизација с обзиром на регионалну припадност аутора текста: научници из ијекавских крајева користе облик - Ђуро, а они из екавских крајева - и Ђура, и Ђуро. У овом другом случају, међутим, често нема доследности у именовању: има примера да у истој књизи, на разним местима, име има различит облик. Забележени су и случајеви да аутори у старијем издању књиге имају претежно облик Ђуро, а у каснијим издањима истог текста налазимо онај други лик.

Сам Даничић се, почевши од 1847. године, на својим књигама, чланцима и писмима потписивао углавном скраћено, без пуног имена - Ђ. Даничић или само презименом Даничић. Сасвим ретко, у покојем писму, налазимо, у потпису, лично име. Једно писмо пријатељу Јовану Бошковићу године 1875. из Париза потписује са - "Твој Ђуро", а писмо свом зету 1880. завршава са - "Твој чика Ђуро." Коначно, свој тестамент писан латиницом, у Загребу 1882, потписује са - Ђуро Даничић.

Овоме свему треба додати и податак да је у четвртасти надгробни камен на београдском Новом гробљу уклесан следећи текст: Ђуро Даничић, српски филолог.

Јасно је, дакле, да се иза иницијала Ђ, уз презиме Даничић, крије лично име - Ђуро. Отуда се може препоручити да се у енциклопедијама и уџбеницима, у издањима Даничићевих дела и уопште у научним публикацијама у којима се пише о Даничићу, спроведе унификација у корист облика Ђуро (Даничић).

Божо Ћорић,
лингвиста