Đuro Đurin i Pero Perov

Tačno pre 160 godina objavljena je čuvena knjiga - Rat za srpski jezik i pravopis. Ona je svojim polemičkim sadržajem i snažnom naučnom argumentacijom odigrala značajnu, ako ne i ključnu ulogu, u borbi za stvaranje modernog srpskog književnog jezika na narodnoj osnovici, a sam autor je kasnije izrastao u izuzetnog naučnika, jednog od najvećih koje je srpski narod ikad imao. U vezi sa imenom autora spomenute knjige izdvajamo dve činjenice: prvo, rođen je 1825. i na krštenju dobio ime Đorđe (Popović), drugo - iz određenih razloga - svoju prvu knjigu potpisao je pseudonimom - Đ. Daničić. Tako se potpisujući ostavio je u nasleđe jednu zagonetku: kako je, zapravo, glasio taj prvi (skraćeni) deo pseudonima, odnosno kako je zapravo glasilo Daničićevo lično ime. Oni koji su o njemu pisali, ovim ili onim povodom, odgonetali su to Đ. na nejednak način.

U osnovi različitog načina dešifrovanja inicijala Daničićevog ličnog imena leži morfološka raznovrsnost muških ličnih imena hipokorističkog porekla u srpskom jeziku. Među takvim imenima posebno mesto zauzimaju dvosložna hipokoristička muška imena sa dugouzlaznim akcentom: ona u nominativu mogu imati različit nastavak, iako su motivisana istim dužim ličnim imenom. Od imena Petar kraća forma glasi Pero, u jednim, a Pera u drugim regijama. I to nije sve: prema nominativnom obliku Pero stoje, opet u zavisnosti od regije, različiti zavisni padeži (npr. genitiv Pere i Pera). Ovome treba dodati da vrsta imeničke paradigme diktira i oblik izvedenog prideva (Perin i Perov). Polovinom prošlog veka lingvista Ivan Popović odredio je teritorijalno prostiranje ovih specifičnih formi: tip a. (Pera, Pere... Perin) je srbijansko-vojvođanski, tip b. (Pero, Pere... Perin) je slavonsko-bosansko-dalmatinski, a tip v. (Pero, Pera... Perov) je dubrovačko-crnogorsko-užički.

Svojim naučnim radovima Daničić je sebi obezbedio visoko mesto u srpskoj filologiji, pa se o njemu, raznim povodima, često pisalo. Učeni ljudi su ga u svojim člancima, referatima, izdanjima tekstova, prigodnim govorima i sl. identifikovali na skraćen način: Daničić i/ili Đ. Daničić. A kad bi neko upotrebio celovitu identifikaciju - onda u njoj ime glasi Đuro ili Đura (Daničić).

Daničićevi savremenici (V. S. Karadžić, S. Novaković, J. Bošković, A. Leskin, Lj. Stojanović, J. J. Zmaj i dr.) pri spominjanju njegovog imena (uz prezime ili samostalno) po pravilu koriste oblik Đuro. Kasnije, tokom dvadesetog veka vladalo je, u tom pogledu, šarenilo - za jedne naučnike on je Đuro, za druge Đura, pri čemu je bila uočljiva polarizacija s obzirom na regionalnu pripadnost autora teksta: naučnici iz ijekavskih krajeva koriste oblik - Đuro, a oni iz ekavskih krajeva - i Đura, i Đuro. U ovom drugom slučaju, međutim, često nema doslednosti u imenovanju: ima primera da u istoj knjizi, na raznim mestima, ime ima različit oblik. Zabeleženi su i slučajevi da autori u starijem izdanju knjige imaju pretežno oblik Đuro, a u kasnijim izdanjima istog teksta nalazimo onaj drugi lik.

Sam Daničić se, počevši od 1847. godine, na svojim knjigama, člancima i pismima potpisivao uglavnom skraćeno, bez punog imena - Đ. Daničić ili samo prezimenom Daničić. Sasvim retko, u pokojem pismu, nalazimo, u potpisu, lično ime. Jedno pismo prijatelju Jovanu Boškoviću godine 1875. iz Pariza potpisuje sa - "Tvoj Đuro", a pismo svom zetu 1880. završava sa - "Tvoj čika Đuro." Konačno, svoj testament pisan latinicom, u Zagrebu 1882, potpisuje sa - Đuro Daničić.

Ovome svemu treba dodati i podatak da je u četvrtasti nadgrobni kamen na beogradskom Novom groblju uklesan sledeći tekst: Đuro Daničić, srpski filolog.

Jasno je, dakle, da se iza inicijala Đ, uz prezime Daničić, krije lično ime - Đuro. Otuda se može preporučiti da se u enciklopedijama i udžbenicima, u izdanjima Daničićevih dela i uopšte u naučnim publikacijama u kojima se piše o Daničiću, sprovede unifikacija u korist oblika Đuro (Daničić).

Božo Ćorić,
lingvista