Композитор с немиром у ногама

На свечаности у Београду недавно му је додељена Златна значка Културно-просветне заједнице Србије за допринос у очувању наше културе у дијаспори. Одмах су то забележиле и „Српске народне новине”, које излазе у Будимпешти, јер Габору Ленђелу управо је одато признање за његов уметнички ангажман у Мађарској.

Музичару и композитору Габору Ленђелу родна Суботица средиште је живота, место којем се враћа, док су уметничке и музичке нити укрштале његове путеве широм простора некадашње Југославије, али и изван ње. С лакоћом је мењао градове, не обазирући се на међе ондашњих република, стицао пријатеље чим је споразумевање прелазило на нотни систем. Створио је антологијске мелодије, први увео етно у рок, потписао прву рок оперу...

И спорт и музика

Међутим, на почетку, у једном тренутку, музику је у други план потиснула атлетика.

„Уопште нисам хтео да се бавим атлетиком, али пошто сам у основној школи био хиперактиван, бавио сам се разним спортовима и трчао за школу на Спартакијади. И победио. Одмах је до родитеља дошао Пал Сикора, тренер, да ме позове да тренирам атлетику. И да ме приволи, каже, идеш у Сегедин да представљаш Спартак. Истрчим прву трку у животу, с резултатом 11,3 и одмах упаднем у јуниорску репрезентацију Југославије.”

Када је завршио средњу музичку школу, локални клуб Спартак продао га је Партизану. „Крену путовања и такмичења, као јуниор уђем у сениорску екипу и 1969. године, на првенству Европе у Атини истрчимо државни рекорд: 39,07 у штафети 4 x 100 метара. Још увек тај државни рекорд није оборен. Био сам и најбржи Југословен са 10,3 када је светски рекорд био 10,0”, присећа се Ленђел.

Тренинзи и такмичења ишли су једни за другим, не дајући му да предахне, али је одмор дошао ненадано: пред олимпијаду у Минхену му је пукао мишић. Опорављајући се у болници, доноси одлуку да се заувек изује из спринтерица. Чекала га је музика.

„Мислим да сам музикалност наследио од Ленђелових, од очеве стране. Бака Штефанија Ханзел свирала је цитру, деда певао у хору, исто као и мој отац. Било је очекивано да идем у музичку школу.” Родитељски ентузијазам за његово бављење музиком није укључивао и одлазак на музичку академију, али Габор је с десетком положио пријемни испит за академију у Сарајеву. Тамо га је већ чекао део његовог суботичког друштва, познанство с Душком Трифуновићем и момцима с којима ће створити „Тешку индустрију”.

„Био сам један од сретника који је био учесник те сарајевске поп школе, један сам од њених оснивача захваљујући ’Тешкој индустрији’, дружењу с ’Индексима’, с ’Бијелим дугметом’, и пре тога с Бреговићевом групом ’Јутро’, ’Амбасадорима’, групом ’Код’. Сви смо се познавали, посуђивали инструменте, причали о музици, трудили се да направимо бољу песму од других. Била је одлична организација у Дому младих. Добили смо четири просторије у ’Скендерији’, распоред проба и кључ. Заузврат, једном месечно држали смо свирку пред четири хиљаде људи. Било је то фантастично смишљено јер смо свирали, забављали младе, испробавали нове песме.”

Сарајевски дани

Било је то време и стваралачке несебичности и Габор Ленђел препричава како је са својом групом пратио Душка Трифуновића на реситалима по Босни и Херцеговини. У возу, пребирао је по гитари, и инспирисао песника да напише стихове песме „Ти си ми била у свему нај, нај”. „Понудио сам је Кемалу Монтену, али он је већ предао своју песму за Евровизију и упутио ме је на ’Индексе’”, прича Габор како је настала балада коју и данас знају сви на простору бивше Југославије.

Његово „откриће” је и Сеад Мемић Вајта, чији је снажан глас пристајао уз робусно име „Тешке индустрије” и с којим су као предгрупа „Индексима” свирали у сваком већем месту некадашње земље.

Пристајао је да буде део сарајевске поп сцене само док је било радости свирања и дружења. У то време с тадашњом супругом Данком чекао је прво дете, ћерку Ерику, када му је понуђен посао у Новом Саду. Ускоро је рођен и син Филип, а породица одлучује да се врати у Суботицу и ту Габор Ленђел потписује прву рок оперу на мађарском језику „Зеленокоса”. Почетком осамдесетих први пут је регистрован један приватни музички студио – власник је био Габор Ленђел. Ипак, чинило му се да му је у Суботици тесно, осећао се изоловано од музичких центара, и у тренутку када је већ поново спаковао кофере да се с породицом пресели у Загреб, у Суботицу стиже Љубиша Ристић и Ленђел постаје музички директор позоришта, потписујући бројне композиције за представе.

Рат деведесетих година измешта га с простора где се његов рад препознаје, и једно време живи у Јужноафричкој Републици, где покушава да се бави музиком, али без успеха. По истеку визе, одлази у Мађарску и поново се враћа уметности. Упознаје глумца Милана Руса и људе окупљене око тада аматерског глумачког друштва. „Убрзо налазимо законску могућност и у Помазу региструјемо Српско позориште ’Јоаким Вујић’ као професионалну институцију. У свом даљем уметничком раду бавим се компоновањем сценске музике и више мјузикла, аутор сам прве рок опере ’Пастир Вукова’, а у четворогодишњем периоду сам био и директор позоришта.”

Након 20 година плодног рада, он се ипак одлучује да се врати у Суботицу.

У Будимпешту се повремено враћа, пошто тамо живе његова деца, као и унуке Лаура и Оливија.

Повратак у Суботицу

Повратак у родни град представља нови почетак и на професионалном и на приватном плану. Прави нови дом са својом Иваном и у њему неизбежни музички студио. Веровао је да постоји још она искра која је некада изнедрила прве музичке групе и фестивал „Омладина”. На јубиларном четворочасовном концерту направио је велико окупљање музичара који су некада наступали на „Омладини”, али нове околности измениле су и физиономију фестивала, који никада више није вратио некадашњи значај.

Још један поглед уназад бацио је са својим бендом „Ретро парти”, путовао поново по градовима бивше Југославије, а онда се вратио компоновању. „Моје композиције су прихваћене на конкурсу који су Кинези расписали за ауторе из источне Европе. Сада сам им предао и ’Балканску свиту’ аранжирану за кинеске инструменте и сада нестрпљиво чекам резултате”, прича о пројекту у којем ће поново кренути неким новим путем.

Простор за младе

По повратку у Суботицу Габор Ленђел имао је жељу да формира центар у којем ће младе групе и певачи имати место где да свирају и да се друже. Од неколико градских политичких гарнитура тражио је да за младе отворе Дом војске у центру града, који и даље зврји празан, али ниједна власт није прихватила ту идеју. Неколико година радио је с децом која имају неку врсту инвалидитета, правио с њима летње музичке кампове. Због превисоког градског закупа остао је и без те просторије. Ленђел и даље не може да прежали што у Суботици нема ниједног простора где би могли да вежбају, свирају и друже се млади рок музичари.