ВОДА РАСТЕ, ГАЋЕ СУ ВЕЋ МОКРЕ

Током динамичне недеље која ме је прво одвела у Немачку, а потом у Македонију, бавио сам се питањима медија. Али и политике, јер ако је општу кризу штампе, о чему се причало у Есену, лакше издвојити из политичког миљеа, онда је то свакако било немогуће током сусрета у Скопљу, где се разговарало о медијском покривању косовске кризе.

У Цолверајну, близу Есена, дочекала ме је амбијентална порука: оковани у спокојном зеленилу, димњаци и гвоздене конструкције затвореног рурског рудника угља, претвореног у центар уметности, дизајна и туризма, подсећају како су драматичне промене набоље могуће у кратком року.

Како ту ствари стоје око медија? Ни издалека тако добро. Индустрија штампе је у општој кризи, па су Европска федерација новинара из Брисела и немачка медијска групација ВАЦ решиле да на ту тему нешто учине. Потписан је „историјски оквирни споразум” између компаније и представника новинарских синдиката Аустрије, Бугарске, Македоније, Мађарске, Румуније, Србије и Хрватске. Сасвим јединствен уговор о одбрани и промовисању слободе штампе, квалитетног новинарства и јасних индустријских односа унутар ВАЦ-a, групације веома присутне на тржишту југоисточне Европе, укључујући и сувласништво у овим новинама.

Иако су ме неки делови споразума, по уопштености формулација у стилу бољи је мир него рат, помало подсећали на Повељу УН о универзалним људским правима, ипак је то прво и сасвим јединствено отварање социјалног дијалога између новинара и њихових послодаваца на том нивоу, па не бих да будем један од оне двојице мапетоваца са галерије.

Дебата је могуће била занимљивија са професионалног нивоа, али мислим да није незанимљива публици која је наш стални потрошач. Ми, из штампе, знамо шта се од нас очекује: правовремена, истинита, квалитетна информација, објективна анализа, право читалаца да се упознају са различитим мишљењима... У пракси, знате и ви, то пречесто није тако.

Медији се на читавом простору југоисточне Европе боре за своје право место. Из различитих разлога – страх одновог, легати прошлости, професионална неопремљеност – многи су пропустили прилику да се на прави начин афирмишу после демократских промена. Имали су пред собом брисани простор, шансу за локални Вотергејт, али су је слабо користили. Онда су стигли странке, политичари, тајкуни. Уредници су ушли у велике и мале дилове.

Тешка транзициона времена учинила су своје. У Есену смо се сви негде препознали. Информативни баланс губи се у корист комерцијализације. Продор политике и бизнис интереса. Нове препреке слободи штампе. Подељена новинарска удружења. Жута штампа која не прихвата никаква правила. Све слабије заштићени новинари удаљавају се од своје мисије. И своје етике.

„Корупмпирани новинари су лоши колико и подмићени министри”, рекао је неко. Уредник у Тирани добио сако од бизнисмена. Уредник у Београду триплирао фотографију са митинга како би показао лојалност. У БиХ хаотична ситуација. У Словенији сукоб новинара и власти. У Мађарској није регулисано on line новинарство. У Хрватској, Црној Гори и Бугарској, етички принципи новинарства слабо се поштују.

Наравно да смо се сложили да нема алтернативе озбиљном, критичном, квалитетном новинарству у одбрани демократије. То је једини излаз у ситуацији када вода расте, а гаће су већ мокре. „Кодове етичности лако је потписати, али их треба живети. Свашта потписујемо а нико то после не поштује”, директан је као и увек био велики бос ВАЦ-а Бодо Хомбах.

Немац ме подсетио на изјаву првог председника Италије, земље са највише законских прописа у Европи, који је једном рекао: „Италији недостаје само један закон – закон о поштовању закона”. Све ме подсетило на Србију.

А да ли су неке земље региона близу испуњења ВАЦ-ових правила? Нису, и још много посла предстоји, поручио нам је Еидан Вајт, генерални секретар међународне новинарске федерације.

Рурска металуршка област искористила је шансу да се еколошки брзо очисти. Балканска медијска област показује да професионално чишћење иде споро. Иако је мистер Вајт поручио да то не треба да нас заустави или обесхрабри, осећао сам се помало поливен хладном водом. Што ми је омогућило да се лакше приближим амбијенту састанка у Скопљу, где је тема скупа који је организовао Македонски институт за медије била медијско покривање ситуације на Косову.

Потврдило се оно што сам претпостављао на основу онога што сам последњих година читао и слушао о Косову у већини овдашњих медија: Србија је о Косову знала, или зна, тек онолико колико јој допуштају политичари. Све знамо о циљевима Приштине, о изјавама тамошњих лидера и све о њиховој прошлости, али готово ништа о томе како живе косовски Албанци. Нити косовски Албанци знају шта су свакодневни проблеми обичног Србина.

Док је у политичкој равни беснео конфликт, медији су одабрали да игноришу све друге аспекте. Нимало случајно: упознавање са свакодневним животом оног другог могло је да их зближи, у сличности. Што би било опасно. Одвлачило би пажњу од битног. Тупело националну оштрицу. „Обичан живот је добар само уколико може да послужи као својеврсна илустрација тезе која се заступа у идеолошком смислу”, показује једна анализа Фридрих Ебарт медијске документације.

Српска политичка сцена је готово хомогена у противљењу косовској независности, а она у Приштини потпуно хомогена у њеној одбрани. Медији су и овде и тамо стали уз своје власти. Једни су говорили о терористима, други о борцима за слободу. Вођени или диктатом који су добијали, или линијом мањег отпора, медији су се безрезервно приклонили својим вођама заборављајући на многе друге сегменте свог посла.

Новинари су више били извођачи политичких, а мање професионалних радова. „Лоши новинари су сви исти. Они запостављају право, истинито извештавање”, потврдио је главни уредник приштинског „Коха диторе” Агрон Бајрами. Резултат: створене су предрасуде које ће се мукотрпно уклањати. Уколико неко то уопште пожели.

Што се других учесника тиче, оних који нису директно умешани, признали су да се Косовом баве „спорадично” (аналитичар Би-Би-Сија Габријел Партош), „сасвим ретко” (балкански извештач торинске „Стампе” Ђузепе Закарија) или само као о „предмету великих дипломатских игара” (Горазд Ковачић, социолог из Љубљане).

И то доста говори. Чеше се онај кога сврби. Што значи да ће сутра Срби и Албанци са Косова бити остављени својим судбинама и будућности. Све може да се промени, али топографија не.

Када направим реалан салдо, велико је питање колико су пропагандистичке поруке које су слате, или се шаљу, заиста утицале на формирање јавног мњења. Већина грађана овде је, готово све време кризе, јасно разликовала оно што жели од онога шта очекује. Ово последње је, показали су и недавни избори, далеко реалистичније и природније од стања ствари како га приказују политичари. Питам се само зашто су медији поново пристали на игру која је само делом њихова.