Нова прича о Позорју

Овогодишње 53. Стеријино позорје у Новом Саду биће отворено сутра и трајаће до 5. јуна. У званичном програму публика ће моћи да види представе изведене између два фестивала, уз обиље пратећих манифестација. Редитељка Татјана Мандић-Ригонат потписала је селекцију представа рађених по домаћем драмском тексту, док је књижевник Владимир Копицл одабрао остварења домаћих позоришта, рађених по страном тексту.

Селекцију Татјане Мандић-Ригонат чине „Тако је морало бити” Б. Нушића, у режији Егона Савина (ЈДП). У Савиновој поставци је и остварење Ивана Лалића „Херој нације” зрењанинског позоришта „Тоша Јовановић”, а ту су и „Путујуће позориште Шопаловић” Љ. Симовића у режији Томија Јанежича (Атеље 212), „Барбело, о псима и деци” Б. Србљановић, у режији Дејана Мијача (ЈДП), и „Инстант сексуално васпитање” Ђ. Милосављевића у поставци Југа Радивојевића ( Позориште „Бошко Буха”).

Одабрали сте пет представа. Који је њихов заједнички именитељ?

Користећи своје дугогодишње искуство позоришног редитеља и гледаоца желела сам да издвојим оно што је било најупечатљивије у протеклој репертоарској сезони. Тај избор није последица искључивости или ексцентричности мог укуса, јер мислим да лични укус не сме бити искључиви опредељујући фактор када је селекција тако битног фестивала у питању већ да човек, који се нађе на тако одговорној функцији, мора да буде у стању да знањем, искуством и, ако хоћете, талентом препозна вредности које не морају да одговарају његовој личној редитељској поетици и личном естетском и животном ставу о позоришту. Лични концепт позоришта живим режирајући своје представе, а на позицији селектора желела сам да истакнем вредности различитих редитељских рукописа. Да избор говори о нашој позоришној реалности, а не о раду једне моје вијуге у мозгу. Свако одабирање нужно је и вредновање. Одабране представе хармонично спајају све елементе једног позоришног чина: јасне редитељске концепте који се огледају и у сценографским и костимографским решењима, одабиру музике и пре свега у одличном раду на релацији редитељ–глумац. Избор дакле не потврђује мој его, већ намеру да се други и другачији виде, њихов став према позоришту, уметности, животу.

Шта је препоручило представе које сте уврстили у своју селекцију?

Од класике је заступљен Бранислав Нушић са комадом „Тако је морало бити”. Драгоцено је кад редитељ узме драмски текст прекривен прашином у некој имагинарној позоришној старинарници и осветли га у духу савремености. Редитељ у овдашњем вредносном систему, у којем се међуљудски односи често своде на купопродајну логику и динамику, проналази природну сценографију за сценско буђење Нушићеве драме у њеним најдубљим слојевима. „Барбело, о псима и деци”, много награђиване Биљане Србљановић, драма је о елементарним честицама које животу дају смисао и из којих се рађа смисао. Драма има изражену филозофско-поетску димензију коју нежна, суптилна, онирична режија Дејана Мијача снажно визуелно сценски материјализује. „Херој нације” Ивана Лалића сценски проблематизује савремени феномен губљења граница између реалног и виртуелног и, до гогољевске гротеске, развија ситуацију ријалити- шоуа, примењеног на такозваног малог човека ухваћеног у мрежу манипулације.

„Инстант сексуално васпитање”, драма Ђорђа Милосављевића, храбар је продор у тинејџерску реалност. Тешко је одрасти у свету у којем су деца свакодневно бомбардована моделима понашања скројеним тако да дете израсте у конзумента ђубришта наше цивилизације. Југ Радивојевић је режирајући овај текст широко отворио врата суровој комедији хватајући „таласну дужину” данашњих тинејџера.

Ту је и представа „Путујуће позориште Шопаловић” која је изазвала, и изазива опречне коментаре?

Драгоцено је кад позоришна представа изазове снажну жељу код публике да је жестоко коментарише. Ремек-дело српске драматургије за редитеља је предложак за представу-есеј о бићу позоришта, о смислу и улози живота у позоришту и позоришта у животу. Редитељ деструира фабулу и креира једно интелектуално емотивно путовање, које део публике усхићује, а део оставља равнодушним или бесним због изневерених очекивања.

Годинама је Стеријино позорје било тема за разноразне дилеме и коментаре. Нови концепт отворио је нова питања ...

Мислим да је овој земљи заиста потребан један такав сложен фестивал на којем је могуће видети не само представе настале по домаћим текстовима, већ и оне настале по текстовима страних писаца а у режији наших редитеља. У пропозицијама пише да селектор може да одабере од три до пет представа рађених по домаћем тексту. Ја сам се определила за максималну могућност јер једино тако мислим да је и позиција писца заштићена на овом фестивалу.

Позориште је уметност која обогаћује живот. Шта би било када би друштво функционисало као позориште?

Када би друштво функционисало као што функционише добра позоришна представа, живели бисмо креативно и осмишљено. У позоришту се, пре свега, зна ко је одговоран за шта. И видљиви и невидљиви учесници представа део су озбиљног механизма у којем, ако један део закаже, може да се сруши целина. Позориште настаје из најдубље потребе да се човек изрази, да обогати живот у његовим најфинијим деловима. У позоришту заједничким радом настају вредности, за разлику од нашег друштва које је конфузно, расуто, контаминирано разним отровима и које се често бори против вредности, потурајући псеудовредности као једино могуће и пожељне. Талентовани редитељи су у позоришту, а неталентовани изван, у улози политичара који нам режирају наш свакодневни хорор водвиљ. Наше позориште говори европским, светским универзалним језиком уметности, а ми се као грађани боримо са политичким аждајама да докажемо да имамо право да будемо део света а не изоловани, понижени и затворени у тор, у гето политичке искључивости. У позоришту зноје се креативци, а на политичкој сцени трговци партијским интересима и нашим, интересима грађана.