Чему уметност служи данас

Нови Сад ‒ Овогодишње, актуелно 67. Стеријино позорје још један је допринос европском лицу Новог Сада, актуелне престонице културе. Отуда и не чуди што су се организатори побринули да садржаја буде у изобиљу, и поред тога што га прати слоган „Време тескобе”. Оно у чему су гости, учесници и публика сагласни и због чега су непријатно изненађени, јесте што су овог пролећа изостала традиционална дружења на популарној тераси позоришног клуба „Трема”, који је „закључан” непосредно пре откључавања 67. Позорја, што је, рекло би се, изнова подгрејало тезу да је осећај тескобе вечни човеков пратилац. Тако су изостала дружења и с глумицом Миром Бањац, с којом је публика у овом простору делила утиске са овог највећег позоришног скупа домаћег драмског текста код нас.

 Први фестивалски дани, када је позоришни искорак у питању, протекли су поред осталог у знаку комплексне представе „Ја сам она која нисам”, према провокативном тексту Мате Матишића, у режији Паола Мађелија и продукцији Загребачког казалишта младих, која је изведена у програму „Кругови”. У своју нову представу искусни Мађели упаковао је пародију о нама, нашем лажном моралу, спајајући елементе спектакла, мелодраме, сатире, комедије, трагедије… И поред тога што је представа загазила дубоко у ноћне сате (траје 180 минута), одмерени академик Миодраг Табачки, после Мађелијеве представе кратко је приметио: „Ово је доказ да и у старијим годинама уметник може да покаже нешто ново.”

Поред пројеката: „Милева” и „Успаванка за Алексију Рајчић” који су настали у сарадњи са Фондацијом „Нови Сад – Европска престоница културе”, Позорје и другим својим креацијамa настоји да допринесе промоцији Новог Сада као важне културне дестинације. Ове године навршава се 250 година од рођења и 175 година од смрти родоначелника нашег позоришта Јоакима Вујића.

Тим поводом Позорје припрема издање Вујићевих сабраних драма. Као што је то био случај и са Стеријом, односно издањем његових сабраних драма у два тома, ово ће бити први пут да се драме Јоакима Вујића појаве у оваквом формату.

Велико интересовање владало је код студената за предавање Слободана Унковског „Чему уметност служи данас”. Искусни редитељ који је и члан овогодишњег званичног жирија предавао је сумњајући, постављајући питања, трагајући за одговорима. Шта је уметност, како треба читати драмски текст? Која је улога публике и шта јој је потребно данас? Какав је глумац који је пронашао себе… Размишљао је о сликама које га опседају, које слаже на сцени. Свој метод режије назвао је „стратегијом медузе”... Признао је пред студентима да живот ликова у представи проживљава много пре него што дође на пробу, и да у сопственој глави има своју „премијеру пре премијере...”

– О себи никад не размишљам као о уметнику већ се више видим као истраживач стања свести. Мој организам је у френетичној потрази за фабулом, да би изразио неизговорене приче, да их спакује у неки тип структуре, да их обликује у форму… Велико је питање не само чему уметност служи данас већ коме. Уметност у формама које су нам познате столећима, као да одумире. Живот се одвојио од ње, или је она заостала за животом, па се чини скоро непотребном... Појели су је брзи догађаји, брзе вести, квазиреалност селектованог живота – приметио је Унковски и додао:

– Уметност највероватније није допуна, нити имитација живота. Она се данас судара са много правила, услова, с императивима тржишта и политике. Ошамућена је мноштвом технолошких иновација и остарела пре времена, мада већ има више хиљада година. Уметност нажалост како губи на значају тако умире и чини се да је сада у критичној фази. Политика воли да флертује са њом, јер још давно је закључила да је уметност слаба и немоћна. И неспособна, јер да је способна, била би у политици.

Изложба плаката, један од најстаријих пратећих програма Стеријиног позорја, траје већ пола века И она је наишла на леп одјек посетилаца.

– Стеријино позорје управо овом изложбом наставља традицију неговања штампаног позоришног плаката. Плакат је заправо прва информација о представи и органски је део позоришне уметности, истовремено је и уметност сама за себе – приметио је др Мирослав Мики Радоњић, директор Стеријиног позорја..

После две године паузе због пандемије вируса корона, поново је заживело и Позорја младих: смотра студената глуме, позоришне и радио режије, драматургије, али и студената других области сценских уметности домаћих и академија из земаља у региону.

Међу куриозитете, ваља подсетити да је учешће суботичког Народног позоришта на овогодишњем фестивалу тек треће појављивање Косте Трифковића на Стеријином позорју. И то само са „Избирачицом” која је први пут приказана 1961. у извођењу СНП-а у корежији Боре Ханауске и Димитрија Ђурковића. Други пут је „Избирачица” изведена ван конкуранције 1993. године у продукцији Народног позоришта из Београда у режији Радослава Златана Дорића.

Отворена је 67. пут и изложба дечјих радова „Сцена, маска, костим, лутка”, уприличени су бројни округли столови, трибине, скупови позоришних стваралаца...