Клаус: Морам да се стидим

Специјално за „Политику“
Праг, 24. маја – Демонстративни позив чешког председника Вацлава Клауса српском амбасадору Владимиру Верешу, кога је синоћ примио, пред протестни одлазак у Београд на консултације, био је без сумње догађај дана у Чешкој. Национална телевизија је том информацијом са сликом синоћ започела главну информативно-политичку емисију, фотографије и извештаји са сусрета су данас на насловним странама националних дневника.

Клаус је то учинио у знак дубоког неслагања са одлуком владе да призна Косово. Тако нешто излази из оквира свих дипломатских конвенција, а још више је потцртано тиме што је амбасадора Вереша примио у сомотском сакоу и наранџастој кошуљи без кравате. „Право” бележи да је сусрет започео реченицом Клауса (на енглеском) „Драго ми је што вас опет видим овде”. Одговор Вереша је уследио на чешком: „Част ми је пане президенте”. Ово је требало навести и због тога што је још не тако давно (1994-2001) амбасадор из Београда овде био познат као једини амбасадор неке словенске земље који не говори чешки.   

После сусрета на Храдчанима са амбасадором Србије није издато никакво дипломатско саопштење, нити се то могло очекивати, али је сасвим јасно да је Клаус преузео улогу да се на неки начин извини Србији и Србима и покуша да поправи штету која је сигурно учињена традиционално пријатељским и блиским односима. Рекао је чак и да се стиди због те одлуке и то признао у белешци коју је под насловом „Како сам се стидео” објавио данас најтиражнији овдашњи лист „Млада фронта-днес”. У поменутој белешци Клаус је написао: „Да се са признањем Косова од стране Чешке Републике не могу помирити довољно је познато. Ипак су ме веома узнемириле речи пана амбасадора Вереша који ми је рекао да Срби нису лично узимали када су Косово признавале такве земље као што су Холандија, Финска или Немачка, али их је корак чешке владе погодио. Исто тако је мене погодило када ми је он у разговору припоменуо неколико значајних момената из историје наших двеју земаља. На пример то да је

– током Првог светског рата Т. Г. Масарик путовао по свету (и оснивао самосталну Чехословачку) са српским пасошем јер му је Аустро-Угарска одузела пасош;

– током Другог светског рата деду пана амбасадора Вереша ухапсио Гестапо зато што је био масариковац и бенешовац;

– отац пана амбасадора после рата студирао у Прагу и био протеран 1948. из наше земље од стране наших власти јер није хтео да се одрекне свог председника Тита у корист Стаљина;

– у августу 1968. Југославија као једина земља прогласила мобилизацију после упада војске Варшавског пакта у нашу земљу. А сада пан амбасадор у недељу ујутро одлази у Србију јер се од свих својих пријатеља напуштена Србија не може помирити с кораком наше владе.

Мислио сам да брзим позивом српском амбасадору пред његов нежељени одлазак дам макар мали сигнал људима код нас и у Србији да се у односу Чеха према Србима ништа не мења. Било ми је драго када ми је рекао да сам једини председник који је нешто тако урадио. Нисам, ипак, ни слутио да ћу толико морати да се стидим”.