Амерички сан доктора за клавире

Када цело детињство проведете иза кулиса сцене Народног позоришта, посматрајући оца како са оперским певачима и музичарима вежба за наступ, онда вам не „преостаје” ништа друго него да се бавите музиком и у 31. години постанете први српски доктор џез клавира. Управо се то десило младом и успешном џез композитору и пијанисти Димитрију Васиљевићу, рођеном Београђанину, који последњих дванаест година живи и ради у САД. Његова музика је софистицирана комбинација америчког џеза, европског класичног наслеђа и традиционалне српске музике.

Након деценије музичког одсуствовања из Србије, он је са својим бендом „Њујорк квартет” недавно наступао на 35. ваљевском џез фестивалу, потом је очарао београдску публику на Коларцу, да би музичку турнеју завршио наступом у концертној дворани Банског двора у Бањалуци.

Српској публици представио је ауторске композиције, са албума „Аксидентал номад”, у издању реномиране америчке дискографске куће „Роупадоуп рекордс”, који је био у конкуренцији за Греми номинације у четири категорије.

Од трња до звезда

На његов успех највише су поносни отац Дејан Васиљевић, тренутно најстарији члан хора београдске Опере и мама Зорица, редовна професорка Пољопривредног факултета у Београду, на чијем је клавиру Димитрије научио да свира.

„Тата је био пасионирани љубитељ џеза и док је мама била трудна стално је пуштао своју омиљену музику и свима причао да ће добити сина који ће се звати Димитрије и постати музичар. Нисам имао срца да га разочарам и не испуним његове снове”, у шали каже овај шармантни Београђанин који данас предаје на Зејвиер универзитету Луизијана у Њу Орлеансу. Међутим, прича о успешној музичкој каријери која почиње деведесетих година у Београду под санкцијама одвијала се по сценарију „од трња до звезда”.

Основну, па средњу музичку школу „Јосип Славенски”, а након тога Факултет музичке уметности завршио је у Београду.

– Иако је клавир био мој инструмент током дванаестогодишњег образовања, имао сам осећај да ме класична музика спутава да се изразим слободно и аутентично, па сам на факултету уписао одсек за општу музичку педагогију. У џез музику сам се заљубио још у средњој школи, а када сам 2001. године отишао у музички камп у Врњачкој Бањи дефинитивно сам одлучио да „сав тај џез” постане сав мој живот. Иако у Србији постоји неколико сјајних џез фестивала, као што су Београдски џез фестивал, Нишвил и Ваљевски фестивал, не постоји институционална подршка за озбиљну џез сцену. Када сам схватио да у својој земљи не могу да остварим своје музичке снове, отишао сам у земљу у којој се свира најбољи џез на свету”, прича Димитрије.

Са својим бендом "Њујорк квартет"

По доласку у Америку уписује Беркли колеџ у Бостону, мастер студије џеза завршава на Њујорк универзитету Стајнхарт, а џез клавир докторира на Универзитету Илиноис. С обзиром на то да је од Беркли колеџа добио само половину стипендије, морао је да прода бакин стан како би завршио своје музичко образовање. Како Бостон спада међу најскупље градове на свету, Димитрије је био принуђен да живи у малом стану који је прокишњавао, спава на душеку на надувавање и једе када има новац. Након тога, прелази у Њујорк на мастер студије, али после два семестра на факултету остаје без новца. Враћа се у Србију, пријављује се на биро за запошљавање и када су се стекли услови, поново се враћа у Њујорк. Овога пута, судбина је за њега имала другачије планове...

„Преко ноћи сам почео да добијам понуде за наступе на најпрестижнијим позорницама Њујорка као што је Карнеги хол. Да би финансирао живот у Великој јабуци, у преподневној смени радио као магационер, кловн, аниматор... Свој њујоршки квартет оснивам 2011. и он је сачињен од мојих добрих пријатеља и фантастичних њујоршких музичара млађе генерације”, прича Димитрије Васиљевић.

 Професор у Њу Орлеансу

Уписује докторске студије да би стекао звање професора, које омогућава стални посао, сигурну плату и распусте. Када је завршио докторат, позивају га на финални интервју за посао професора џез клавира у Њу Орлеансу. У међувремену је послао преко 250 апликација за посао. Данас предаје на католичком црначком универзитету „Зејвиер” у Луизијани и то је четврта америчка савезна држава коју је променио од када је дошао. Пут од трња до звезда трајао је од 2007. до 2017. године, али се труд исплатио: добио је већ многе награде.

На питање како му изгледа живот у Њу Орлеансу, он дипломатски одговара „веома изазовно” и објашњава да у том граду има доста кише, урагана и криминала. Људи су веома присни, али воле да знају шта се „кува” у комшијској кухињи. Иако љубитељи џеза из целе Америке и света хрле у овај град, Димитрије напомиње да је џез који се у Њу Орлеансу свира забавњачког и карневалског типа и није неуобичајено да публика музичаре полива пивом. Он ипак жели да се бави озбиљном музиком и модерним џезом и нада се да ће му овај јужњачки град бити одскочна даска за Њујорк или Вашингтон.