Историја градског јавног купања дуга 115 година

Први београдски јавни базен изграђен је 1904. године на Дорћолу, у Душановој улици, у оквиру Крсмановићевог купатила. Био је то „модерни хамам” на извору топле воде прилагођен европском Београду. Купатило је имало велики базен, димензија 25 са 12 метара, скакаоницу и забавне садржаје.

Од 1929. до 1935. године грађен је други јавни базен који се налазио на ДИФ-у. Било је између два светска рата приватних базена у двориштима дедињских вила, али не и нових јавних. Можда зато јер се сиротиња купала у рекама. Нове јавне базене добили смо тек на крају Другог светског рата, на чудан начин. Савезници, који су од 1943. године имали потпуну доминацију у ваздуху, бомбардовали су румунска нафтна поља, од животне важности за Трећи рајх после немачког пораза од Црвене армије на Кавказу. Бомбардери су у повратку неискоришћене бомбе бацали на Београд због стратешког војног значаја наше престонице. Зато је немачка окупациона власт одлучила да на неколико локација изгради велике отворене базене као резервоаре воде за гашење пожара. Грађани су почели ту да се купају, што Немци нису спречавали и тако смо добили нове јавне базене. Највећи се налазио тамо где је данас Таковска улица, између Главне поште и Дома Народне скупштине.

Познато је да је у том базену одржана ватерполо утакмица између немачких војника и младих Београђана што потврђује да друштвени живот у окупираном Београду није био сиромашан. После ослобођења на истом месту одржавана су пливачка такмичења. Немци су изградили још неколико базена, на средини парка на Студентском тргу, у парку код Каленић пијаце и код зграде БИГЗ-а. Сви ти базени затрпани су до 1950. године.

Одмах после ослобођења, у току врелог лета 1948. године када се Југославија сукобила са Совјетским Савезом, изграђен је базен Гарде у Топчидеру. Базен је био јавни, а памти се да је повремено поред воде пролазио војник са колицима пуним хлора који је убацивао лопатом у базен поред купача. Од хлора вода би се замутила и добила зелену боју као и многи купачи у базену.

Годину дана раније изграђен је чувени Северов базен на Ади Циганлији иза Веслачког клуба „Црвена звезда”, познат по томе што су се у њему многи наши пливачи припремали за олимпијска такмичења.

Први базен олимпијских димензија саграђен је на Ташмајдану 1961. године на месту где су се налазили Пожарна команда, Луна парк, Београдски тениски клуб, биоскоп „Авала” као и торањ са кога се физички осматрало да ли у граду има пожара. Званично отварање „покварила” су вече раније тројица младића, Братислав Петковић, касније српски министар културе, каскадер Миомир Радовић Пиги и Ацика Калинић, који су прескочили ограду, попели се на скакаоницу и први скочили у воду. Народна милиција их је одмах привела због кршења протокола јер нису сачекали да „другови” званично отворе базен.

Већина наших базена изграђена је за прво Светско првенство у пливању које је одржано у Београду 1973. године. Тако су од 1970. до 1973. године изграђени „Олимп” на Звездари, а потом и три велика комплекса – „Бањица”, „25. мај”, данас СЦ „Милан – Гале Мушкатировић”, и „Кошутњак”.

У току 1977. године никао је „11. април” на Новом Београду, а потом и базен на Врачару у оквиру спортског центра који однедавно носи име Мирка Сандића и затворен базен у Хали „Пинки” у Земуну. Базен у „Пинкију” смо 1997. године заједно обнављали садашњи председник Србије Александар Вучић, тада директор „Пинкија”, и писац ове колумне, тада члан Градског већа задужен за спорт.

Први базени били су речна купалишта која су представљала ограђен простор у води, попут базена са дрвеним подом, на чијим даскама су посетиоци могли да се сунчају, туширају или пресвуку у кабинама. Купалишта су била углавном на обали Саве, а најпознатије је било „Шест топола” које је имало посебне базене за жене, мушкарце и децу. Ту су између два светска рата игране прве ватерполо утакмице у Београду. Купалишта су била у приватном власништву, а популарна су била „Железничар”, „Сигнал”, „Смиљанићево”, „Трнинић”, купалиште између два моста или „Боб клуб” који је сматран ексклузивним, али и купалиште на Великом ратном острву. Када је победио социјализам, сматрало се да јавни садржаји треба да буду доступнији народу па су купалишта посматрана као остатак старог времена. Почело се са уређивањем плажа.

Највећа градска плажа, популарна Ница, уређена са широким наносом финог белог песка и плитким улазом у воду, налазила се на данас тешко замисливом месту, на потезу од ушћа Саве и Дунава узводно све до места где је „Газела”. На средини Саве био је велики пешчани спруд до кога се лако пливало, а који је касније ископан багерима када се насипао Нови Београд.

Плажа је било и на спрудовима Ратног острва где је данас земунски Лидо, на Белој стени, Дунавској ади код Вишњичке бање и на Ади Циганлији која је 1967. године спојена са обалом. Осамдесетих година почело је крчење шуме са макишке стране Савског језера и насипање нове плаже па је тако Ада постала „београдско море” са седам километара плажа.

Тако изгледа 115 година дуга историја београдског јавног купања која, како стоје ствари, због климатских промена и људског немара према планети, не да се неће завршити, већ ће нам како клима постаје топлија бити потребно све више садржаја на води. Надам се да у граду који се поноси са око две стотине километара речних обала и 15 одсто површине под зеленилом то неће бити проблем.