Алеја људских права

Да ли самим рођењем аутоматски стичемо право на сва људска права? Без обзира на то како и колико се реализујемо као људи. Да ли су, заправо, људска права безусловна категорија? Или на њих стичемо право само ако прихватимо и одређене обавезе и одговорности. Да ли имамо право и на права којима угрожавамо права других? Постоји ли, уопште, листа јасно дефинисаних свих људских права? Да ли је равноправност – право да будеш као други, макар онда био – и оно што ниси? Или је равноправност – право да свако буде оно што јесте. Али без права да намеће другима да буду оно што је он. Имају ли мртви право на спокојан „живот” после смрти? Или сва права смрћу губе, па други могу да их некажњено таблоидно развлаче, блате, или користе за личну промоцију. Да ли је слобода – радити шта хоћеш? Или је слобода узвишена категорија која подразумева највиши степен савести и одговорности, те многи од оних који су то освестили њој и не хрле, већ им је, фромовски речено, драже – бекство од ње?

Не знам да ли су бројни борци (и боркиње) за људска права постављали претходна и слична питања и да ли су, као стратешко полазиште за одлучну борбу имали аргументоване одговоре на њих, само знам да ме све учесталије, свакодневне приче о људским правима – збуњују, готово замарају. Не само због тога што се моје поимање људских права и слобода не подудара баш са актуелним „званичним” одређењима ових појмова, већ зато што се те новоуспостављене дефиниције различито операционализују, различито тумаче и још недоследније, каткад чак у виду злоупотреба или крајње банализованих законских импликација, примењују у пракси. Примера је напретек, њихово навођење уз образложења потрајало би. Издвојићу зато само једно деликатно, ексклузивно „право” о којем се мало прича, али се примењује. Селективно.

Када је пре неколико година преминуо један диван, али „обичан” човек кога сам познавала, написала сам текст о њему. Текст је похваљен, али није објављен, уз образложење да човек није био познат. А стварно је био – Човек. Оличење једног изумирућег система вредности који га је и сагорео у безнадежној борби са надолазећим. Системом вредности. Био је класична жртва транзиције. Чинило ми се да је он више од „појединачног случаја”, да симболизује „мирнодопског незнаног јунака” у једном времену. Уредник то није негирао, али је њему главни, одлучујући критеријум био – да ли је (или није) особа на коју се текст односи – позната, јавна личност.

In memoriam је завршио у мојој фиоци. Мој познаник – на Орловачи. Иза себе није оставио дугове. Оставио је, чак, малу уштеђевину од које је породица место где почива означила скромним надгробним обележјем. Тако се сахрањују незнани. Макар они били и јунаци. Хероји. Ратни или мирнодопски. Већина ратних хероја који су и добили заједничка спомен-обележја су заборављени, јер су споменици и меморијали посвећени борцима из давних ратова махом запуштени, или чак уништени. У скоријој прошлости и у садашњости, као што су незнани остали бројни јунаци који су изгубили животе бранећи небо пре две деценије, незнани ће остати и ови мирнодопски јунаци који су пре два дана, пре два месеца, пре две године… спасили и свакодневно спасавају десетине људских живота на операционим столовима, из пламена пожара…

Они се не сврставају у заслужне грађане.

Да, мислим на Алеју заслужних грађана. Нека ми нико не замери, према већини оних који тамо почивају заиста имам дубоко поштовање. Питање је – не зашто они, већ – да ли је требало и многи други? Или – има ли уопште смисла, разлога и оправдања за постојање једне такве Алеје? Да јој је бар другачији назив. Заслужан није синоним за познат, истакнут, славан. Као што анонимност не искључује нечије заслуге. Запитаност о самом смислу постојања Алеје заслужних грађана можда делује неосновано и донекле се може оповргнути навођењем сличних примера из света. Али, овакво размишљање није сасвим неутемељено, базира се на два разлога. Један је практичне природе – тешко да ће и у блиској будућности у њој бити довољно места за све заслужне и „заслужне”. Други разлог је теоријски – тешко да се могу (све и да се хоће) одредити сасвим објективни и праведни критеријуми за то коме је све тамо заиста место.

Нечији истински значај и вредност, нечија величина, неће се ни умањити ни повећати у зависности од места где се похране његови физички посмртни остаци. Смрт је нешто што нас најдоследније, без изузетка, чини стварно равноправним. Наше је само да то не нарушавамо разним облицима постхумне дискриминације.

*Психолог