Сећања на злочинце и хероје

Од нашег сталног дописника
Загреб – У Хрватској се љуте када им се спомене очијукање с усташтвом и „ендехазијом” и склони су да таква указивања тумаче и приказују као наводна подметања и намерна оцрњивања Хрватске и хрватства уопште. Истовремено, мало се чини на стварном потискивању и уклањању тих рецидива најмрачнијег дела хрватске ближе прошлости о чему говори и најновији пример из Карловца.

Координација удружења хрватских ветерана произашлих из протеклог рата ових дана упутила је Дому здравља у том граду захтев за постављање спомен-плоче „у знак сећања на хрватске војнике убијене у Другом светском рату од стране комуниста предвођених Већеславом Хољевцем”.  Захтев је предао председник те Координације удружења Петар Банић, који објашњава да су у тој организацији „дошли до сазнања да је догађај који се више од пола столећа приказује као јуначки покушај спасавања партизана из карловачке болнице на Дубовцу заправо ратни злочин”.

Ради се, подсетимо, о познатој акцији карловачких партизана 17. новембра 1941. године, када је група од 24 партизана преобучена у домобранске униформе с црвеним фесовима предвођена Хољевцем предвече мирно ушетала у карловачку болницу да спаси свог заточеног и рањеног саборца. Њега, међутим, тамо више није било јер је пребачен у тамницу, па су ликвидирали четворицу усташа, а на изласку из града су се сукобили с Италијанима и заробили нешто наоружања. Акција је веома одјекнула у то време када је Хитлерова солдатеска притискала целу Европу, а колико је била смела довољно говори податак да је тада у Карловцу – важном војном упоришту – било десетак хиљада непријатељских војника.

Банић сада наводи да су убијени „хрватски војници” били болесни и да се „по свим правилима, тада и данас, убијање болесника квалификује као ратни злочин”. Уз то као свој доказ наводе и тадашње писмо Наде Димић – иначе партизанског народног хероја из тог краја – која у својим упутама за акцију „тражи да одмах по уласку у болницу партизани закољу вратаре”. Зато Банић и удружења која представља желе сада да поставе и своју спомен-плочу – поред оне постојеће која велича ову партизанску акцију.

„Намера нам је да поставимо плочу, да се зна да је та група учинила ратни злочин, а не херојско дело. То је наше право, јер из државног врха долазе притисци да се на новој плочи антифашиста наведе ’херојско дело’. Ми тражимо да се постави плоча на којој ће писати да је та група учинила ратни злочин над хрватским војницима и болесницима те болнице”, каже Банић у име оних у Карловцу који су се борили за независну Хрватску.

Ово  није први овакав покушај ревизије историје из времена народноослободилачког рата у Карловцу. Још пре десетак година је било покушаја да се такође народни херој Милка Куфрин прогласи ратним злочинцем, а акција рушења пруге између Загреба и Карловца у којој је учествовала прогласи терористичким актом. То наравно није успело, али је као и ова најновија акција у ствари послужила да се код нових генерација унесе сумња у антифашизам тако што ће га што више изједначити или барем ставити и исти ниво с фашизмом. Најистакнутији такав пример је упорно настојање да се изједначе Јасеновац и Блајбург, односно усташки концлогор смрти са местом где су страдали усташки квислинзи.

Већеслав Хољевац, иначе, и данас је у Загребу упамћен као његов најуспешнији и најцењенији градоначелник, који је главни град Хрватске визионарски превео преко Саве и ударио темеље савременог Новог Загреба. Због тога су му Загрепчани на уласку у град подигли велики споменик.