Под теретом 20.000 гледалаца

И нашој и аустралијској мушкој тениској репрезентацији место је међу 16 најбољих селекција света, али ће од петка до недеље и једна и друга ићи пред 20.000 душа по танкој граници између Светске групе Дејвисовог купа и његовог нижег степена.

Аустралија у овом екипном такмичењу, покренутом 1900, учествује од 1905. Финалиста је била 47 пута. Има 28 тријумфа по чему је друга најуспешнија у историји (САД имају 31 трофеј). Од 1981, од када се најбоље селекције огледају у Светској групи, само је једном морала назад, у Прву групу Азијско-океанијске зоне, пошто је у доигравању 1995. изгубила од Мађарске у Будимпешти с 3:2. Идуће године је савладала Тајван код куће с 3:0 и Јапан у гостима с 5:0, а вратила се међу елиту победом над Хрватском у Сплиту с 4:1. Последњи пут је шампион била пре четири године пошто је на стадиону "Род Лејвер" у Мелбурну победила Шпанију с 3:1.

Сажети преглед њених домета говори о томе да на мегдан у Београдској арени излази противник кога богата збирка обавезује на победу. Окршај с њим пада у време високог узлета нашег тениса на крилима Новака Ђоковића, Јелене Јанковић и Ане Ивановић. Упоредо неминовно расту и очекивања поклоника спорта код нас и обнављају се сећања на незаборване мечеве наше репрезентације у Дејвисовом купу пред домаћом публиком, на три полуфинала (1988, 1989, 1991) која смо изгубили и то као гости.

И предстојећи дуел има своје звезде од којих се очекује да израсту у јунаке. Наше очи су упрте у Ђоковића, док Аустралијанци највеће наде полажу у Лејтона Хјуита, својевремено најбољег тенисера на свету. Наш први "рекет" ће у тај меч ући као фаворит, а то данас није једино пред Федерером и Надалом. Играли су недавно у осмини финала на Вимблдону и то више од четири часа. Ђоковић је победио са 7:6 (10:8), 7:6 (7:2), 4:6, 7:6 (7:5). Тај дуел је упечатљиво показао да је с једне стране мреже млади лав чије време тек долази, а с друге прекаљени ас који се упиње да осветли своју потамнелу звезду, обојица с погледом у највишу тачку – надмоћног Федерера.

Околности под којима ће се одвијати још један њихов окршај, за који ће занимање свакако да буде највеће, који може или да пресуди или да једну репрезентацију примакне Светској групи, биће сасвим друкчије него на Вимблдону. Није незанемарљиво што се игра на шљаци коју смо одабрали. Домаћин има то право, а користи га као својеврсну замку за госта, бирајући подлогу на коју противника најлакше може да навуче као на танак лед. Међутим, то не мора да буде и кључна предност, иако Аустралијанцима шљака најмање одговара. Примера ради, само су једном за својих 88 година учешћа одлучили да супарнички тим дочекају на земљаном игралишту. Било је то у сезони у којој су последњи пут и тријумфовали, када су у првом колу у Сиднеју савладали Британце с 4:1. Али су зато Шпанце у финалу победили на тврдој подлози, на каквој се игра Међународно првенство Аустралије, први од четири турнира за "грен-слем" у години, свасни да би шљака у том сусрету била самоубиство.

Аустралијски селектор Џон Фицџералд, који је у пару с чувеним Патом Кешом утро пут победи над Југославијом (3:2) у првом колу Светске групе 1985. на шљаци у Сплиту, препустио је улогу фаворита нашем тиму – због подлоге и због публике. Навијачи ће похрлити у Београдску арену да буду ветар у једра, али је неизвесно на коју ће страну то да однесе наш брод. Ђоковић, Јанко Типсаревић и Ненад Зимоњић, који држе кормило од новог почетка наше репрезентације, први пут ће играти пред 20.000 гледалаца, чврсто уверених да ће Србија да оде међу 16 најбољих. Тај терет ће неминовно да падне на плећа наших узданица, уз онај да наша репрезентација стоји пред вратима Светске групе после 15 година. Уколико се наши успешно буду носили с тим, то ће ветар да им окрене прамац на праву страну...