Грађевинци нису „лузери”

 Распад Југославије и политичка, привредна и финансијска изолација проузроковали су крах домаћег грађевинарства од којег се још није опоравило. Због недостатка референци, домаће неимаре мимоилазе сви значајнији међународни тендери, а изградњу мостова и путева код куће углавном добијају стране компаније. Грађевинарство је осамдесетих година, у време његовог процвата, учествовало са десет до петнаест процената у бруто домаћем производу. Сада се свело на три одсто свега што се у Србији у току године заради. Укупни годишњи приход од грађевинарства, из земље и иностранства, достиже око две милијарде евра.

 „Енергопројект” је први на листи, а његова зарада у 2007. години је износила око две стотине милиона евра. Међутим, ова компанија је осамдесетих година убирала годишњи приход од 300 до 500 милиона долара. У то златно доба српског грађевинарства, „Комграп”, који је подигао стадионе „Ташмајдан” и „Црвена звезда”, хотеле „Метропол”, „Славија” и „Југославија”, дневно је зарађивао милион долара.

Само из иностранства грађевинарство је у време свог највећег процвата, између осамдесетих и деведесетих, имало нето девизни прилив и до две милијарде долара годишње. И то је био рекорд, каже Анђелко Ковачевић, потпредседник Привредне коморе Србије.

– Деведесетих година се све догађало веома брзо и знатно је утицало на тржишта на којима су грађевинари били присутни. Велике домаће компаније су се урушиле. Организације са по 10.000–15.000 запослених, као што су „Рад”, „Трудбеник” или „Комграп”, остале су без посла – објашњава Ковачевић.

Тако су остали без могућности да учествују на пројектима који се касније могу сматрати референтним за квалификовање на новим пословима. Због санкција, нису могли да конкуришу на највећем броју иностраних тржишта. Да би сачували позиције на тамошњем тржишту, оснивали су фирме у другим државама.

Очекивало се да ће од 2000. године, када се земља поново отворила, услови за пословање грађевинара бити много повољнији. Али, њихова очекивања се нису остварила.

– Пре свега, није инвестирано у очекиваном обиму. Затим, процес приватизације се одвијао тако да су остварена средства коришћена за покривање обавеза из буџета, дакле у потрошњу. А стране фирме су донеле нове услове. Од домаћих предузећа која конкуришу за неки посао тражило се да су у последње три године нешто значајно изградила. Наравно, наше фирме таквим резултатима нису могле да се похвале – истиче потпредседник ПКС-а

Тако су сви већи пројекти – мостови, путеви и слично додељивани страним компанијама, а после се показало да оне и нису биле способније од наших. Грађевинари се са тиме не мире. Не пристају да буду губитници. Спремни су да својски запну, али захтевају да и влада ради свој посао.

Уз помоћ Привредне коморе, Влади Србије предложили су да предузме низ мера које би им помогле да ојачају и постану конкурентнији код куће и у свету. Повољнији услови за њихово привређивање вратили би у Србију и домаће компаније регистроване по свету, али би привукли и странце да овде оснују своје фирме.

– Терет пореза и доприноса је веома висок, што домаћа предузећа чини неконкурентним. Њихово смањење, које је захтевано, не би умањило прилив у буџет и фондове, јер би веће компаније, које послују на ивици рентабилитета, али и мала и средња предузећа, приволело да не раде на црно и да се врате легалном начину привређивања. Тако би се повећао број легалних фирми које плаћају све обавезе држави и редовно уплаћују доприносе запосленима – каже Ковачевић, члан радне групе која је сачинила Стратегију развоја грађевинарства.

Да би се више градило, треба смањити ПДВ на материјал, став је Удружења грађевинара ПКС-а. Они тврде да треба олакшати инвеститорима да изграде објекат, па га потом опорезовати.

– Порез на добит предузећа од 10 одсто није висок, али би његово додатно смањење српско тржиште учинило конкурентнијим. Тако страни инвеститори, па и домаћи, не би одлазили у Црну Гору и Македонију – истиче Ковачевић.

Грађевинари прижељкују и институцију као што је била Југословенска банка за међународну економску сарадњу (Јубмес), која је подржавала извознике, делимично финансирала производњу за извоз и осигуравала извозне послове и њихову наплату.

–  У предложеном пакету мера је и предлог за оснивање гаранцијског фонда који би стајао иза компанија које конкуришу на међународним тендерима. Таква подршка државе грађевинарима подстакла би укупан развој привреде и вишеструко би јој се вратила – закључује наш саговорник.