Тројка бивших прети Ердогану

Реџеп Тајип Ердоган намерава да остане на власти свакако до 2029, али његови бивши пријатељи, незадовољни председниковом апсолутистичком контролом државе и владајуће партије, можда му то неће допустити.

После пораза на истанбулским изборима све се гласније нагађа да би тројица некадашњих председникових блиских сарадника могла да напустe владајућу Партију правде и развоја (АКП) и формирају сопствену странку десног центра. Реч је о бившем председнику Абдулаху Гулу, некадашњем заменику премијера, министру привреде и спољних послова Алију Бабаџану и екс-шефу дипломатије Ахмету Давутоглуу.

Сва тројица су током последњих пет година маргинализовани пошто су критиковали Ердоганову политику због питања као што су демократизација, економија и спољна политика. Односи некада најближих сарадника упадљиво су захладнели. Пропраћена медијским нападима на дисиденте, тензија је почела да избија у јавност.

Ово се посебно односи на Гула, који је с Ердоганом својевремено рушио оца турског исламизма Неџметина Ербакана и 2001. био суоснивач АКП пре него што је она убрзо потом преузела власт 2002.

Гул нема много разумевања за Ердоганове амбиције да постане „Роберт Мугабе Европе” и да влада можда и после 2029. Гул је 2014. одбио да тражи други мандат и повукао се у заветрину. Могао је да мирно капитализује свој академски и политички углед, али свеопште погоршање ситуације и све отворенија Ердоганова ауторитарност навели су га да се активира.

Бивши председник почео је да своје колеге из АКП саветује преко „Твитера”, али пошто то није имало ефекта, његове критике постајале су све директније, а појављивања на телевизијама учесталија. Испољавао је велике резерве према продужењу ванредног стања, спољној политици и осуђивао опасно урушавање грађанских слобода. Апеловао је на ослобађање ухапшених новинара и повратак правној држави, али је избегавао да буде увучен у персоналне обрачуне које је Ердоган прижељкивао.

„Они који су некада били под нашим партијским кровом, а сада лутају наоколо у различитом расположењу, немају право да ишта кажу о нашој партији”, узвраћао је Ердоган, не помињући Гула по имену. „Они који су испали из воза остаће тамо где су пали.”

Гул је обновио учестале комуникације с европским званичницима који се противе Ердогановој политици, као и с опозиционим лидерима који се буне због политике АКП – што све наговештава да планира политички повратак, вероватно не као изазивач Ердогана на председничким изборима у новембру ове године, али свакако као неко ко би подржао његовог противкандидата, можда Бабаџана.

Да је промоција нове странке на хоризонту, могло је да се наслути пре четири месеца, када је лансиран један анонимни сајт који је, не откривајући ко су његови оснивачи, назначавао главне политичке контуре деловања, укључујући питања новог устава, спољне и унутрашње политике, односа према Курдима.

„Ми смо тим с високим осећајем одговорности, који верује да је влада АКП стварала историју својим успесима и промашајима током последњих 16 година, али сада је уморна и у нашем најбољем националном интересу је да је преузму млађи, квалификовани и некорумпирани кадрови”, писало је на сајту уз позив на промену како би се Турска претворила у „суперсилу”.

Одмах се посумњало да иза тог сајта стоје Гул, Бабаџан и Давутоглу. Они нити су вести потврдили, нити демантовали, али остаје једно питање без одговора: Има ли дисидентска тројка храбрости да се отворено супротстави Ердогану, који је показао да уме ефикасно да се ослободи ривала?

Тензија је већ испунила коридоре власти АКП. Да ли то значи да предстоји отворени сукоб Ердоганових лојалиста и оних који сматрају да председнику не би требало допустити да јача своју султанску власт?

Била би то шизма коју би Ердоган да избегне. Рецесија, незапосленост и инфлација већ кородирају изборну базу владајуће странке, која је приморана на коалицију с националистима да би имала већину у парламенту. Губитак Истанбула представљао је нов ударац који би могао да означи почетак краја његове неприкосновене 16-годишње власти.

Председнички избори у новембру свакако неће бити онакви на какве се Ердоган навикао. Лидер највеће опозиционе странке, Републиканске народне партије, Кемал Киличдароглу најавио је могућност да се кандидује. Председница Добре партије Мерил Акшенер је то већ учинила. Уколико се нова странка формира, очекује се да ће имати свог кандидата. Гул, Бабаџан? Трка би могла да буде веома неизвесна без обзира на то што Ердоган и даље ужива висок степен подршке.