„Само без драме” – формула је успеха Бараковог тима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон, 25. маја – Сматрали су их оличењем „отпадништва од реалности”. Етикетирали их као „политичке романтичаре” и „сањаре загледане у звезде”. Конкуренти су их описивали као „занесењаке који верују у бајке”…

Али, тако и дуго поспрдно карактерисани тим доспео је на чело изборне америчке табеле. Његови чланови успели су у ономе што је до пре само шест месеци изгледало немогуће: да у трци демократа за председничку номинацију, њихов „пулен” Барак Обама претекне фаворизовану Хилари Клинтон.

Обамина екипа је сада, могло би се рећи, најуспешнији модерни политички састав. Чак и ако не успе да свог фаворита доведе у Белу кућу, остаће забележен као колектив који је, уз испољене Обамине квалитете, битно допринео једном од највећих преокрета у надметању за положај „најмоћнијег човека света”, каквим се, донекле по инерцији, сматра носилац функције председника САД. „Само без драме”, формула је њиховог успеха. Сковао ју је Обама и по њој компоновао своју кадровску листу.

Да би тим био хомоген, да не запада у панику у тешким тренуцима, Обама је као некадашњи кошаркаш, препоручио и спортски принцип „не посустај ни кад губиш”. Све то је усвојио један од водећих стратега и саветник за односе с јавношћу Дејвид Акселрод, бивши новинар „Чикаго трибјуна”, реторичан као и његов актуелни шеф, а уз то пословично хладнокрван, и тихог општења, чак и кад се прича о различитим бејзбол клубовима за које он и Обама навијају… „Подесних” карактера су, чује се, и остали Обамини „играчи”. Пробрани су и по додатном, специфичном, критеријуму да верују и да су спремни да докажу да су Клинтонови – Хилари и њен супруг, бивши председник, Бил Клинтон, као и његови функционери који сада њу окружују а међу којима су Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук, чији део „ауторитета” произлази из учешћа у балканским драмама – победиви.

Многи су „мобилисани” из „база” изван „клинтонизма”, афирмисани у кампањама других демократа у трци за конгресменске функције. Међу њима су, како наводи АП: менаџер кампање Дејвид Плуф, коме се приписују заслуге за стартни подвиг Обаме на првом одмеравању са Клинтоновом у Ајови, дугогодишња породична пријатељица Валери Џарет, Пит Рауз који је пренео вашингтонска искуства штабу у Чикагу, Роберт Гибс који „може шефу у лице да каже шта у кампањи не ваља”…

Поједини су се овом саставу прикључили иако су некад били међу „клинтонијанцима”. Међу њима су својевремени саветник (од 1993. до 1997) Ентони Лејк и бивша помоћница шефице дипломатије (Олбрајт) за афричка питања Сузан Рајс, црнкиња истог презимена као садашња шефица Стејт департмента, с којом није у сродству.

Екипа са још поприлично оригиналних профила, применила је и нека искуства претходника. Поновила је, тако, успех, Хауарда Дина који је партијски естаблишмент пре четири године надиграо, само у првој фази, прикупљањем подршке посредством Интернета, али су за разлику од тог узора истрајали тако да им је ова врста потпоре, нарочито у финансијском и пропагандном погледу, опстала и донела одлучујућу предност над клинтоновским илузијама да је Хилари „обезбедила победу” и пре гласања.

Анализе досадашњег узлета „првог црнаца са озбиљним шансама да преузме кормило суперсиле, наставиће се и независно од крајњег изборног резултата, у коме већ практично осигурани страначки тријумф наставља да му оспорава ривалка, тражећи и „промену правила” игре. Победи ли Клинтонову, за шта постоје сви регуларни услови, Обаму чека одлучујући дуел с републиканским ветераном Џоном Мекејном, који настоји да профитира више из отегнутог надметања демократа него из потенцијала сопственог и имиџа сарадника.

Иако се придржава правила „тим који побеђује, не мења се”, Обама, чује се, окружење освежава кадровима прикладним за ново искушење. Да елиминише и „бушизам”, који рачуна с Мекејном упркос његовом дистанцирању у појединим елементима од актуелног лидера, као што је већ, практично, надвладао „клинтонизам”. За нови успех биће му потребно, сугеришу познаваоци, да повећа подршку у бирачком телу белаца.

Обамин тим ту, можда, није пред већим изазовом него што је већ био. Хилари је, наиме, важила за „сигурног укупног победника”, али се појавио Обама који је напредовао „без драма”, ако се изузме преокрет у коме је, тимским радом, од аутсајдера постао фаворит.   

М. Пантелић

--------------------------------------------------------------

Куба и Обама

Ништа толико не личи на републиканце, као демократе, умели су да кажу званичници у Хавани алудирајући на непроменљивост америчке политике санкција према Куби, без обзира на то ко је на власти у Вашингтону. Овога пута на изолованом острву, америчка кампања за председничку номинацију прати се као да је реч о унутрашњој политици, али у званичним реаговањима сенатор из Илиноиса, Барак Обама не помиње се директно ниједном речју. Фидел Кастро је уместо тога, у најновијој колумни коју из кревета шаље званичном листу КПК „Гранма”, прозвао Буша и Мекејна за лажи. 

Писане смернице старијег Кастра се иначе редовно упоређују са праксом млађег Раула који је пре четири месеца преузео кормило над кубанским комунистичким бродом. Тумачи су вешти да између редова примете и најмање разлике између ставова два брата од којих је млађи већ стекао епитет прагматичара, док се старији непопустљиво држи идеологије револуционарног социјализма.

Када је о будућем председнику САД реч, Куба се, како се чује из извора унутрашње дисидентске популације, без обзира на идеолошке разлике, једногласно определила за Барака Обаму. Ниједан од браће Кастро не помиње га изричито по имену, да му не би одузели гласове кубанских Американаца на Флориди. Обама је са своје стране гостујући у епицентру чврстог језгра кубанских емиграната у Мајамију отворено рекао да се залаже за „директну дипломатију”. Само разговори са кубанским лидерима, и моментално укидање забрана путовања на острво, могли би да допринесу бржој демократизацији Кубе. У спремности да разговара са браћом Кастро, Обама се разликује од свих осталих кандидата, и свих претходних републиканских и демократских председника САД. Хилари Клинтон оптужила га је да је наиван и неискусан, док је Мекејн, обраћајући се истом кругу у Мајамију обећао да ће отпочети судски процес против Кастровог режима.

 На Куби тишина је одувек врло речита. Маурисио Висент, дописник мадридског „Ел паиса” и један од ретких западних инсајдера који држи званичну акредитацију на Острву, закључује да се званични став о Обамином предлогу (директни преговори без претходних услова) може назрети из краја најновијег текста Фидела Кастра у „Гранми”. У другарским размишљањима Фидел је закључио да су ставови Мекејна и Буша „најбољи начин да САД не постигну апсолутно ништа”.

Раул Кастро је у јулу прошле године био још експлицитнији. Нова администрација (после избора у САД) мора да одлучи да ли ће задржати апсурдну, илегалну и губитничку политику против Кубе или ће прихватити маслинову гранчицу коју им пружамо. Та гранчица, како је претходно објаснио, јесте да се „седне за преговарачки сто са представницима званичног Вашингтона, без претходних услова, и да се оконча полувековни сукоб између две земље”.

Слични приступ има и Обама, свестан да изолација само доприноси учвршћењу унутрашњег поретка. 

Уколико Обама победи и одржи своје обећање, то ће значити почетак нормализације односа, што ће директно поспешити процес отпочетих реформи, каже социјалдемократски унутрашњи кубански дисидент Мануел Куеста Моруа. По његовом суду, „САД су на несрећу пресудни фактор у кубанској еволуцији”. Обамин тријумф и одлеђивање билатерале, могли би да убрзају промене и утичу на то да и кубанске вође олабаве свој локални хладни рат. Уколико би победио Мекејн на снази би остала иста политика и тамо (у САД) и овде (у Хавани).

У незваничним круговима у Хавани се, међутим, ових дана подсећа да су највеће кризе и невоље, наступале са демократском администрацијом у Вашингтону. Сваки пут када би демократе биле близу неког споразума, десило би се нешто што би препречило пут ка нормализацији. Подсећа се на кризе са људима на лађама у време Џимија Картера и Била Клинтона.

Људи на улицама у Хавани, ипак, о свему овоме мање размишљају. Потпуно ми је свеједно, да ли ће да победи Обама, Хилари или њена сестра од тетке… Важно ми је да зарадим плату довољну за живот, ако би могло у доларима још боље… цитира се један продавац на пијаци, који је себи наденуо име Вили. То би му се за сада могло десити само ако одлучи да крене на неизвесни пут ка обали Мајамија.

Зорана Шуваковић