Успомене којe одузимају дах

Млада глумица Андреа Ржаничанин, коју смо гледали у серији „Војна академија” (РТС), активно кампује и осваја врхове. Недавно се вратила са Непала, где је учествовала у освајању једног од врхова Хималаја. У тај свет – у планине – повукао је њен момак Александар Марковић. Сада заједно иду тамо где их срце води.

Прича нам како је већ на београдском аеродрому у групи туриста, са планинарским ранчевима на леђима, препознала Христину Поповићу. И ова глумица позната по истраживачком духу, обожава планинарење, скијање и често путује. Седеле су у авиону једна поред друге и водиле дуге разговоре. Слушајући о Христининим досадашњим авантурама, пожелела је да је сустигне у километражи. Чујемо још да ће ово путовање памтити као, до сада, најлепше у животу, али и најизазовније. Одушевљена је Катмандуом, града храмова и шарених заставица. На свакој заставици исписана је молитва, док су улице испуњене разним мирисима и аромама, од зачина до мирисних штапића. Вози се десном страном улице, а на једном скутеру се може видети цела породица (мушкарац, жена, двоје деце, па и пас).

– Сваки дан смо пешачили шест, седам сати. Требало нам је шест дана да бисмо се попели на Анапурну и четири назад, до Покхаре. Све време ми је снагу давала невероватна природа чија се вегетација константно мења, из шуме у џунглу из џунгле у степу, и тако све у круг. Током пешачења пратили су нас разнолики, непознати звукови птица, животиња, које некад искоче из грма и покажу се у својој лепоти. Тако смо на 3.000 метара видели ленгуре. Породица ових мајмуна чији врат краси бела грива посматрала нас је у чуду, као и ми њих, док смо корачали ка врху Анапурне. У једном тренутку окруживали су нас само бели глечери, који праве највише водопаде које сам видела. Све време сам осећала мир: нема градске буке, нема знакова и реклама да скрену пажњу, нема непотребних информација, интернета. Када сте на Хималајима треба вам само основно – сунце и храна. Након тог искуства схватите колико смо срећни, а колико мало захвални животу. Све што нам треба имамо, али када дођемо кући увек желимо више. Раздиру нас постављени оквири и циљеви, а заборављамо да нам је потребно само здравље и – мало свежег ваздуха. Са тим мислима сам корачала до врха и освајала Анапурна базни камп.

Каже након 21 дана опростила се са овом магичном земљом и вратила се у Београд, и одмах пожелела да купи пса. Сада у њеном стану трчкара један Арчибалд.

– Сврбе нас табани и већ желимо даље. Александар и ја смо одлучили: следећа дестинација биће кров Африке – Килиманџаро! Врхови ове планине неће бити још дуго прекривени леденим глечерима услед климатских промена и глобалног загревања, а себи не бих опростила да не видим лед у Африци.

Последњих неколико месеци Андреа Ржаничанин провела је радећи мастер, спремајући једну представу, а ова непалска авантура добро јој је дошла да физички и ментално обнови личне ресурсе, прошири своје видике. После улога Анђеле („Војна академија”) и Лидије („Убице мог оца”) у ишчекивању је нових професионалних изазова. По повратку из Непала, сачекала је лепа вест: биће део новог играног пројекта који припрема ТВ Пинк, за сада, под радним називом „Епоха”. Реч је о љубавној причи која се развија у контексту великих историјских догађаја. Уплетене су личности из Србије и Аустроугарске монархије. Сада чита сценарио. Снима се око 200 епизода…

Очи у очи са тигром

Посетили су и парк Chitwan. Овде је најтеже видети краља и фантома џунгле – тигра. Само ретки успевају да у посети овом националном парку виде тигра у дивљини.

– Александру је то била једна од највећих жеља – препричава нам утиске Андреа Ржаничанин. – Обећала сам му да ће га видети и тако је и било. „Зар не видиш да се мени чуда дешавају, шта год сам пожелела то ми се остварило. У мом родном Трстенику, наставници су хвалили мој таленат за сликање и предвиђали ми лепу будућност, а, ето, ја сам десет дана уочи пријемног испита на Ликовној академији одлучила да послушам мајку и пријатеље и да окушам срећу и на Факултету драмских уметности и уписала глуму из првог покушаја. Потом сам добила прву велику улогу на другој години факултета…”

Док сам му то говорила, наш водич се зауставио, био је убеђен да види носорога у даљини. Сви смо гледали у високу траву, осећали смо да се нешто креће испред нашег џипа. Нешто је прелазило невероватном брзином, свима је застао дах. У себи сам се питала: да није тигар… И та величанствена дивља животиња стварно нам се указала на травнатом пространству. Снажан, опасан, због контраста свог тог зеленила – флоресцентно наранџаст, корачао је као прави краљ џунгле. Окренуо се да нам још једном покаже свој лик и нестао брзином муње у високе траве. „Зар ти нисам рекла!”. С тог пута смо се вратили као победници, са успоменом која краде дах. Били смо очи у очи са краљем џунгле...