Ако не грешиш и не оклеваш, бићеш мајстор

Лука Радоја је по струци агроном, али и познато телевизијско лице. Већ 46 година је стручни консултант емисије „Знање имање” (недеља, 11.00, РТС 1).

За пола века сарадње с Радио-телевизијом Србије, Лукa Радојa је остварио 84 сата стручних савета у „Знању имању”. Самостално је урадио шест полусатних емисија о земљорадњи. Био је и део екипе „Село без сељака”.

А све је почело давне 1969. године с емисијом за пољопривреднике, коју је водио Захарије Трнавчевић.

– Захарије је имао обичај да каже да ме је он открио. Био је поносан што смо били сарадници. Идеју како радити за земљораднике, служећи се телевизијом, позајмио сам од „Политике” 1955. (рубрика „Одговор на питање постављено јуче”) и грчког мудраца, с поруком „Имај меру”, записаном у НИН-у. Свих ових година мој став је: ако не грешиш и не оклеваш, бићеш мајстор.

С дугим стажом, неминовно се сећа прошлих времена и тврди: некада се више радило...

– Дуго траје моје „телевизијско време”, није ми увек лако да пратим ритам екипе, али нећу их „издати” све док садашња уредница „Знања имања” Јасмина Никитовић Стојичић рачуна на мене – каже Лука Радоја.

Рођен је у Гламочу. Похађао је Пољопривредну школу у Бањалуци, Пољопривредни факултет завршио је у Земуну, а докторирао у Новом Саду. Био је запослен у ИМТ-у и у Институту за примену науке у пољопривреди. Аутор је књиге „Мајстор пољопривреде”, из које практично сви могу да уче: сељаци, ђаци, студенти... Написао је и роман „То сам ја, мили моји”. И да би знали шта једемо, сада је у припреми његова књига „Производња хране у складу с природом”.

Присећа се свих фаза нашег аграра, како су људи продавали краве да купе трактор, па онда ухвате волан и прво ударе у тарабу! Како је уводио у праксу нешто што је тешко код нас пролазило – узгој новог биља.

– Без соје ми не можемо да имамо добро сточарство. И, ето, данас соју сејемо десет пута више. Можда нисам увек успевао да будем убедљив, да пренесем знање, али сам бар покренуо људе да мисле да то што раде може бити боље. Пољопривреда је широка област, незахвално и проблематично занимање, а људи често неуки.

Пре 27 година је написао научни рад „Сеоско газдинство као предузеће”. Тада је тврдио да за 25 година трећина обрађиване земље неће служити за пољопривреду. Да ћемо шесту, седму и осму класу земљишта морати да препустимо шумској привреди и туризму. И да све оно што не може да опстане у селу, јер су таква, тешка времена и услови, треба другачије посматрати. Оно што је раније радило 20 газдинства у једном селу у брдско-планинском подручју, данас треба да ради једно газдинство. Зашто? Опстанка нема у планинским селима без пута, струје и воде. Пољопривреда не сме да се ослања на сиротињу. О томе је полемисао са својим колегама. Предвиђања су се мање-више обистинила.

– Ако само будемо ослањали пољопривреду на сељака, нећемо далеко стићи. Друга су времена, друга техника, сурово је борити се са светом у условима када немате одговарајуће алате. Уз прављење задруга – да. Али, треба их формирати тамо где им је место. Или се, једноставно, удруживати. Садашње стање у пољопривреди је лоше, а може боље – и више.

Наводи пример: општина Топола је добила помоћ од шведске владе да сними у њеној општини све што постоји, сваку стопу земље, и сваког ко ту ради и чиме ради и да на основу тога донесе одлуку чиме ће се бавити сутра. Тако свака општина мора да има слику свога стања из области пољопривреде. Узгред напомиње, не може се у Шумадији крава одгајати на стајски начин. Сматра да наши пољопривредници морају да укрупњавају поседе и да поседују одговарајућу технику и знање.

– Бавећи се пољопривредом, савладао сам и спољну трговину. Знате ли да су се на берзи у Њујорку све шљиве овога света равнале према квалитету „а ла сува шљива српска”, све шљивовице према шљивовици „а ла српска”, сви бифтеци према домаћем шареном говечету из Србије, све брескве у Европи према „а ла грочанској”, све крушке некада су биле „а ла винчанске”. Имамо добра вина. Када урадимо рејонизацију воћа, знаћемо шта ће се узгајати и одгајати. Земљорадњи се мора прићи са становишта струке и технике. Измене су неопходне јер све више увозимо, па је крајње време да се запитамо чему то води.

Колеге су му замерале „што упрошћава науку”. Одговарао им је: „Ја се не обраћам вама, колеге, него сељаку.” Разумео је и задатак телевизије – да буде сликовита књига да би била центар културе. Да информише, чува писмо и језик народа.

Кроз живот га је водила радозналост. Ни сада не одступа од тог усмерења. Себе сматра успешним и срећним човеком, без претеривања, али с „гламочком мером” опрезности и скромности. И хвали се као сваки српски домаћин:

– Имам породицу којом се поносим, два унука, Александра и Михајла, жену Анђелку, ћерку Александру... Ја сам своје циљеве остварио – каже др Лука Радоја.

Писмо министарству

– Како производити здраву храну? Према стању науке, за сада, Србија има најбоље решење у свету за производњу здравог залогаја. Зашто се то не ради? Писао сам Министарству пољопривреде: „Дајте нама једног воћара, виноградара, повртара, сточара... Да се сними све у једном домаћинству, од клина за дрљачу до детета које је дошло из војске, оженило се и добило дете, па да кажемо шта има, шта му недостаје, да би то што ради било довољно за сношљив живот, на пример, четворочлане породице. И веће! Да му држава не даје ништа џабе, већ да добије сношљив кредит.” Одговорили су да у министарству то они не раде. Како унапредити једну производњу ако се не зна на кога се она ослања? Не знам зашто пописи нису убедљиви. Стручњак не може никакве одлуке донети ако не зна шта је то чиме располажемо – рекао је Лука Радоја.