Чујте, Срби, чувајте се себе

Ове године (8. августа) навршава се 90 година од смрти Арчибалда Рајса (1875–1929), швајцарског форензичара, доктора хемије, публицисте и професора криминалистике на Универзитету у Лозани. Рођен је у Немачкој, али се после завршене гимназије одрекао свог етничког порекла и примио држављанство Швајцарске. По избијању Првог светског рата Влада Србије га је, преко свог генералног конзула у Швајцарској, као светски признатог криминолога, позвала да дође у Србију и стручно вештачи о кршењу ратног права од стране Централних сила, односно да ради на истраживању масовних злочина немачке, аустроугарске и бугарске војске над српским становништвом у време рата, што је Рајс одмах прихватио и све време рата провео са српском војском, којој је приступио као добровољац, стекавши и официрски чин капетана прве класе.

Са српском војском и владом Рајс је прешао Албанију и Солунски фронт, да би 1918. године, са Моравском дивизијом, ушао у ослобођени Београд, где се настанио и до краја свог недугог живота живео у својој кући (у Топчидеру), која је проглашена непокретним културним добром, то јест спомеником културе. У току рата сврстао се на страну Антанте, јер је сматрао да Немачку и Аустроугарску треба поразити за добробит целокупног човечанства. Због тога је у штампи Централних сила оптуживан да је издао немачки народ, а у делу швајцарске штампе да је изневерио неутралност Швајцарске.

Рајс је објавио бројна дела, а нека од њих су изузетно значајна за српску историју. Својим извештајима из Србије и са Солунског фронта кварио је и одбацивао светску пропаганду о Србима као дивљачком народу. Његови детаљни извештаји о масовним злочинима над Србима, о којима је направио више од 100.000 фотографија, били су објављивани у швајцарској штампи, а своје утиске и мишљење о Србима изнео је у свом делу под насловом „Чујте, Срби!” („Чувајте се себе”), које је написао 1928. године, са напоменом да се може објавити после његове смрти. У овом делу најпре говори о врлинама Срба (храброст, родољубље, религиозност, гостољубље, демократичност, милосрђе, понос, бистрина...), а затим, о манама (нерад, односно одлагање посла „за сутра”, клањање богатству, незахвалност, самољубље, површност, корумпираност и подмитљивост, безвредан политички кадар, деформисаност „интелигенције”...), све са циљем да се Срби врлинама поносе, а мане отклањају.

Рајс је био конзервативац, традиционалиста и популиста. Много је заволео српског војника-сељака и сматрао да је будућност Србије у развоју пољопривреде, због чега је некритички величао српске сељаке и супротстављао их интелигенцији и градском становништву. Био је један од највећих пријатеља Срба, странац о коме се говорило да је био „већи Србин од многих Срба”. Носилац је више српских одликовања и медаља за заслуге у рату, а био је и члан српске делегације за време мировних преговора у Версају (Париз).

У својим сећањима из рата највише је хвалио Французе и Србе, а исказивао презир према Немцима, Аустријанцима, Мађарима и Бугарима. Међутим, и поред своје наклоности према српском народу, Рајс је после рата био веома разочаран због политичких дешавања у послератном Београду, па у свом обраћању Србима каже: „Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба, колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке ударили, колико су вам најбоље браће и сестара измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и Будимпештанаца мирно долази код вас, стичу богатство, а ви им то допуштате...” (др Родолф Арчибалд Рајс, „Чујте, Срби!” („Чувајте се себе”), СПИК, 2005, стр. 15).

Осмог августа 1929. године између Рајса и бившег министра Милана Капетановића, иначе ратног профитера, дошло је до жестоке свађе. Капетановић је, градећи своју вилу, превозио материјал пречицом, поред Рајсове куће, што Рајс није прихватио због велике буке и прашине. Том приликом Капетановић је Рајса вређао и псовао, подсетивши га на његово етничко порекло (?!), што Рајс није могао да преболи, па је напрасно умро као несрећан и неприхваћен човек, не само у Немачкој и Швајцарској, него и у Србији. Сахрањен је 10. августа 1929. године на Топчидерском гробљу са генералским почастима и по православном обичају, а по Рајсовој жељи, његово срце у урни однето је на врх Кајмакчалана, где је сахрањено са осталим ослободиоцима Солунског фронта. Данас, после 90 година, нама једино преостаје да се још једном са захвалношћу присетимо Рајса, тог „Швајцарца са Кајмакчалана”, али и да дубоко размислимо о нама самима – шта смо, где смо и какви смо.

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа