Čujte, Srbi, čuvajte se sebe

Ove godine (8. avgusta) navršava se 90 godina od smrti Arčibalda Rajsa (1875–1929), švajcarskog forenzičara, doktora hemije, publiciste i profesora kriminalistike na Univerzitetu u Lozani. Rođen je u Nemačkoj, ali se posle završene gimnazije odrekao svog etničkog porekla i primio državljanstvo Švajcarske. Po izbijanju Prvog svetskog rata Vlada Srbije ga je, preko svog generalnog konzula u Švajcarskoj, kao svetski priznatog kriminologa, pozvala da dođe u Srbiju i stručno veštači o kršenju ratnog prava od strane Centralnih sila, odnosno da radi na istraživanju masovnih zločina nemačke, austrougarske i bugarske vojske nad srpskim stanovništvom u vreme rata, što je Rajs odmah prihvatio i sve vreme rata proveo sa srpskom vojskom, kojoj je pristupio kao dobrovoljac, stekavši i oficirski čin kapetana prve klase.

Sa srpskom vojskom i vladom Rajs je prešao Albaniju i Solunski front, da bi 1918. godine, sa Moravskom divizijom, ušao u oslobođeni Beograd, gde se nastanio i do kraja svog nedugog života živeo u svojoj kući (u Topčideru), koja je proglašena nepokretnim kulturnim dobrom, to jest spomenikom kulture. U toku rata svrstao se na stranu Antante, jer je smatrao da Nemačku i Austrougarsku treba poraziti za dobrobit celokupnog čovečanstva. Zbog toga je u štampi Centralnih sila optuživan da je izdao nemački narod, a u delu švajcarske štampe da je izneverio neutralnost Švajcarske.

Rajs je objavio brojna dela, a neka od njih su izuzetno značajna za srpsku istoriju. Svojim izveštajima iz Srbije i sa Solunskog fronta kvario je i odbacivao svetsku propagandu o Srbima kao divljačkom narodu. Njegovi detaljni izveštaji o masovnim zločinima nad Srbima, o kojima je napravio više od 100.000 fotografija, bili su objavljivani u švajcarskoj štampi, a svoje utiske i mišljenje o Srbima izneo je u svom delu pod naslovom „Čujte, Srbi!” („Čuvajte se sebe”), koje je napisao 1928. godine, sa napomenom da se može objaviti posle njegove smrti. U ovom delu najpre govori o vrlinama Srba (hrabrost, rodoljublje, religioznost, gostoljublje, demokratičnost, milosrđe, ponos, bistrina...), a zatim, o manama (nerad, odnosno odlaganje posla „za sutra”, klanjanje bogatstvu, nezahvalnost, samoljublje, površnost, korumpiranost i podmitljivost, bezvredan politički kadar, deformisanost „inteligencije”...), sve sa ciljem da se Srbi vrlinama ponose, a mane otklanjaju.

Rajs je bio konzervativac, tradicionalista i populista. Mnogo je zavoleo srpskog vojnika-seljaka i smatrao da je budućnost Srbije u razvoju poljoprivrede, zbog čega je nekritički veličao srpske seljake i suprotstavljao ih inteligenciji i gradskom stanovništvu. Bio je jedan od najvećih prijatelja Srba, stranac o kome se govorilo da je bio „veći Srbin od mnogih Srba”. Nosilac je više srpskih odlikovanja i medalja za zasluge u ratu, a bio je i član srpske delegacije za vreme mirovnih pregovora u Versaju (Pariz).

U svojim sećanjima iz rata najviše je hvalio Francuze i Srbe, a iskazivao prezir prema Nemcima, Austrijancima, Mađarima i Bugarima. Međutim, i pored svoje naklonosti prema srpskom narodu, Rajs je posle rata bio veoma razočaran zbog političkih dešavanja u posleratnom Beogradu, pa u svom obraćanju Srbima kaže: „Sam Bog zna koliko ste propatili u toku rata od Austro-Ugaro-Švaba, koliko su vam jadnu zemlju oni opustošili, opljačkali i na muke udarili, koliko su vam najbolje braće i sestara izmrcvarili i pobili, zato što su bili rodoljubi. A danas vas te iste Švabe, isti oni nekadašnji Austro-Ugari, preplavljuju proizvodima i ljudima, a vi ih dočekujete raširenih ruku. Hiljade i hiljade Nemaca, Bečlija, čak i Budimpeštanaca mirno dolazi kod vas, stiču bogatstvo, a vi im to dopuštate...” (dr Rodolf Arčibald Rajs, „Čujte, Srbi!” („Čuvajte se sebe”), SPIK, 2005, str. 15).

Osmog avgusta 1929. godine između Rajsa i bivšeg ministra Milana Kapetanovića, inače ratnog profitera, došlo je do žestoke svađe. Kapetanović je, gradeći svoju vilu, prevozio materijal prečicom, pored Rajsove kuće, što Rajs nije prihvatio zbog velike buke i prašine. Tom prilikom Kapetanović je Rajsa vređao i psovao, podsetivši ga na njegovo etničko poreklo (?!), što Rajs nije mogao da preboli, pa je naprasno umro kao nesrećan i neprihvaćen čovek, ne samo u Nemačkoj i Švajcarskoj, nego i u Srbiji. Sahranjen je 10. avgusta 1929. godine na Topčiderskom groblju sa generalskim počastima i po pravoslavnom običaju, a po Rajsovoj želji, njegovo srce u urni odneto je na vrh Kajmakčalana, gde je sahranjeno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Danas, posle 90 godina, nama jedino preostaje da se još jednom sa zahvalnošću prisetimo Rajsa, tog „Švajcarca sa Kajmakčalana”, ali i da duboko razmislimo o nama samima – šta smo, gde smo i kakvi smo.

Redovni profesor univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista