Жозије у Француској чека орден Србије

У првим редовима на свечаности на Калемегдану, док се председник Француске Емануел Макрон обраћао Бeoграђанима на необично добром српском језику, стајао је осамдесетдвогодишњи Петар Петровић, познатији као Пепи. Један од најпознатијих Срба у Француској, као и у сличним приликама, носио је шајкачу, али овог пута у руци није имао чутурицу ракије, којој нису одолели ни Франсоа Митеран, Жак Ширак, Никола Саркози, Франсоа Оланд, па ни Емануел Макрон.

Садашњег француског председника Петровић је срео неколико пута, а како је, Макроновом посетом Београду, дошло до поновног приближавања Србије и Француске на највишем нивоу, Пепи предлаже да се одликовање које се налази у амбасади Србије у Паризу коначно преда председнику општине вароши Жозије.

Пре него што је из Париза кренуо у Београд да би присуствовао сусрету председника Александра Вучића и Емануела Макрона, Пепи се срео са нашом амбасадорком Наташом Марић.

– Она је прихватила да ове године организује пријем у резиденцији Србије у Паризу и да уручи одликовање представнику Жозијеа – каже Пепи.

Пре две године, на Сретење, тадашњи председник Србије Томислав Николић одликовао је Жозије Орденом другог степена за нарочите заслуге, исказану племенитост и хуманост према српском народу у Првом светском рату.

Зашто је место Жозије тако важно и за Србију и за Француску? Мала комуна у Прованси, на самој граници са Италијом, пре једног века била је дом за око 500 српских младића. Такозвани Ђачки, односно Универзитетски батаљон, био је сачињен од мобилисаних младих војника, готово дечака, који су прешли Албанију. Француска варошица, где и данас живи тек мало више од хиљаду људи, примила је српску децу као своју.

Сећање на Ђачки батаљон, избегао пред аустроугарским и немачким снагама, и данас је живо. Мештани Жозијеа ту успомену брижно чувају од заборава. За то су најзаслужнији волонтери, попут оних окупљених у удружењу „Мантендрена”. Они под мотом „Ми ћемо одржавати наслеђе и историјско сећање”, деценијама приређују изложбе и увек постављају исто питање: Одакле Срби у Жозијеу? Захваљујући њима, „Стевановић, Обреновић, Милошевић, Јевремовић”, за Жозије нису страна презимена.

– У првој групи која је дошли у ову варош било је око 300 српских дечака, а убрзо се у маленом планинском месту нашло њих око 500, узраста од 16 до 18 година. То су била деца која су послата у Француску на обуку у војној школи, а затим су се вратили на фронт – подсећа Пепи Петровић.

За велики број српске деце која због неискуства нису могла да учествују у рату, повлачећи се кроз Албанију, побринули су се Французи и други савезници. Српски конзулат у Солуну прихватио је 500 младих који су затим предати Француској. Бродом „Света Ана” коначно су стигли у Марсеј. Око тридесет њих пребачено је у првој групи у правцу кантоналног седишта Барцелонета, где су стигли у вечерњим сатима 30. децембра 1915. године. Смештени су у стару школу.

Пепи је више пута посећивао Жозије и разговарао са мештанима који кроз приче, документа и фотографије памте како су српски дечаци за Видовдан 1916. године у строју марширали певајући „Марсељезу”. Будуће младе официре посећивао је и престолонаследник Александар Карађорђевић, који је једно време чак и живео у Жозијеу, на првом спрату виле „Жом”.

– У априлу 1916. године у вароши је отворен центар за српске студенте старије од 18 година из целе Француске. Обучавани су за повратак у српску војску, уз наставак школовања. Тако је Жозије постао најважнији центар наших исељеника у Француској, а наставу су држали српских официри и француски наставници – подсећа Петровић.

Српска школа затворена је у децембру 1917. године. Студенти и инструктори напустили су ову алпску долину и прикључили се својим јединицама на Крфу и у Бизерти. Нико од наших младића није остао у Жозијеу. Али, остала је несвакидашња успомена на француско-српско пријатељство.

На самом улазу у место до пре неколико година налазила се касарна која је чувала успомену на младе Србе. Стара касарна је 2011. године срушена, али су општинске власти скинуле и сачувале спомен-плочу у част Српског универзитетског батаљона, постављену 1968. године.

На свечаности у Жозијеу, јуна 2016. године, тадашњи српски амбасадор Рајко Ристић и градоначелник Жозијеа Лусијен Жили свечано су открили обновљену таблу из 1968. године, која сведочи о данима када су Срби и Французи корачали заједно под заставом слободе.