Žozije u Francuskoj čeka orden Srbije

U prvim redovima na svečanosti na Kalemegdanu, dok se predsednik Francuske Emanuel Makron obraćao Beograđanima na neobično dobrom srpskom jeziku, stajao je osamdesetdvogodišnji Petar Petrović, poznatiji kao Pepi. Jedan od najpoznatijih Srba u Francuskoj, kao i u sličnim prilikama, nosio je šajkaču, ali ovog puta u ruci nije imao čuturicu rakije, kojoj nisu odoleli ni Fransoa Miteran, Žak Širak, Nikola Sarkozi, Fransoa Oland, pa ni Emanuel Makron.

Sadašnjeg francuskog predsednika Petrović je sreo nekoliko puta, a kako je, Makronovom posetom Beogradu, došlo do ponovnog približavanja Srbije i Francuske na najvišem nivou, Pepi predlaže da se odlikovanje koje se nalazi u ambasadi Srbije u Parizu konačno preda predsedniku opštine varoši Žozije.

Pre nego što je iz Pariza krenuo u Beograd da bi prisustvovao susretu predsednika Aleksandra Vučića i Emanuela Makrona, Pepi se sreo sa našom ambasadorkom Natašom Marić.

– Ona je prihvatila da ove godine organizuje prijem u rezidenciji Srbije u Parizu i da uruči odlikovanje predstavniku Žozijea – kaže Pepi.

Pre dve godine, na Sretenje, tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić odlikovao je Žozije Ordenom drugog stepena za naročite zasluge, iskazanu plemenitost i humanost prema srpskom narodu u Prvom svetskom ratu.

Zašto je mesto Žozije tako važno i za Srbiju i za Francusku? Mala komuna u Provansi, na samoj granici sa Italijom, pre jednog veka bila je dom za oko 500 srpskih mladića. Takozvani Đački, odnosno Univerzitetski bataljon, bio je sačinjen od mobilisanih mladih vojnika, gotovo dečaka, koji su prešli Albaniju. Francuska varošica, gde i danas živi tek malo više od hiljadu ljudi, primila je srpsku decu kao svoju.

Sećanje na Đački bataljon, izbegao pred austrougarskim i nemačkim snagama, i danas je živo. Meštani Žozijea tu uspomenu brižno čuvaju od zaborava. Za to su najzaslužniji volonteri, poput onih okupljenih u udruženju „Mantendrena”. Oni pod motom „Mi ćemo održavati nasleđe i istorijsko sećanje”, decenijama priređuju izložbe i uvek postavljaju isto pitanje: Odakle Srbi u Žozijeu? Zahvaljujući njima, „Stevanović, Obrenović, Milošević, Jevremović”, za Žozije nisu strana prezimena.

– U prvoj grupi koja je došli u ovu varoš bilo je oko 300 srpskih dečaka, a ubrzo se u malenom planinskom mestu našlo njih oko 500, uzrasta od 16 do 18 godina. To su bila deca koja su poslata u Francusku na obuku u vojnoj školi, a zatim su se vratili na front – podseća Pepi Petrović.

Za veliki broj srpske dece koja zbog neiskustva nisu mogla da učestvuju u ratu, povlačeći se kroz Albaniju, pobrinuli su se Francuzi i drugi saveznici. Srpski konzulat u Solunu prihvatio je 500 mladih koji su zatim predati Francuskoj. Brodom „Sveta Ana” konačno su stigli u Marsej. Oko trideset njih prebačeno je u prvoj grupi u pravcu kantonalnog sedišta Barceloneta, gde su stigli u večernjim satima 30. decembra 1915. godine. Smešteni su u staru školu.

Pepi je više puta posećivao Žozije i razgovarao sa meštanima koji kroz priče, dokumenta i fotografije pamte kako su srpski dečaci za Vidovdan 1916. godine u stroju marširali pevajući „Marseljezu”. Buduće mlade oficire posećivao je i prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, koji je jedno vreme čak i živeo u Žozijeu, na prvom spratu vile „Žom”.

– U aprilu 1916. godine u varoši je otvoren centar za srpske studente starije od 18 godina iz cele Francuske. Obučavani su za povratak u srpsku vojsku, uz nastavak školovanja. Tako je Žozije postao najvažniji centar naših iseljenika u Francuskoj, a nastavu su držali srpskih oficiri i francuski nastavnici – podseća Petrović.

Srpska škola zatvorena je u decembru 1917. godine. Studenti i instruktori napustili su ovu alpsku dolinu i priključili se svojim jedinicama na Krfu i u Bizerti. Niko od naših mladića nije ostao u Žozijeu. Ali, ostala je nesvakidašnja uspomena na francusko-srpsko prijateljstvo.

Na samom ulazu u mesto do pre nekoliko godina nalazila se kasarna koja je čuvala uspomenu na mlade Srbe. Stara kasarna je 2011. godine srušena, ali su opštinske vlasti skinule i sačuvale spomen-ploču u čast Srpskog univerzitetskog bataljona, postavljenu 1968. godine.

Na svečanosti u Žozijeu, juna 2016. godine, tadašnji srpski ambasador Rajko Ristić i gradonačelnik Žozijea Lusijen Žili svečano su otkrili obnovljenu tablu iz 1968. godine, koja svedoči o danima kada su Srbi i Francuzi koračali zajedno pod zastavom slobode.