Успешне и неуспешне нације

Постоје на десетине фактора који пресудно утичу на економски успех или неуспех нација. Наравно, подразумева се да је капиталистички облик уређења са његовим главним институцијама оптималан амбијент за развој нација. При томе капитализам је пролазио и пролази кроз различите фазе развоја. На питање зашто су неке нације успешне док друге нису треба одмах на почетку истаћи да ниједан одговор на то питање неће бити потпун.

Прву значајнију анализу тих фактора дао је М. Вебер у свом делу „Протестантска етика и дух капитализма”. Он је ставио нагласак на значај протестантске етике за успех неке нације (напоран рад, дисциплина, штедљивост), при чему су стварање профита и богаћење (за разлику од других религија) етичке вредности и добре саме по себи. Полазећи од тога, неке земље средње Европе које су прихватиле ту религију биле су успешније од других. Д. Ацемоглу и Џ. Робинсон у свом делу „Зашто нације пропадају” нагласак су ставили на важност друштвених институција за успех нација. Они те институције деле на екстрактивне (израбљивачке), у којима носиоци власти (са другим структурама) дизајнирају економске и политичке институције земље према својим интересима, те на инклузивне, које по дефиницији и у начелу (за разлику од екстрактивних), воде економском просперитету земље и праведнијој расподели доходака и богатства. Наравно, при томе морамо бити обазриви, јер из низа разлога имамо у неким земљама економски успешне диктатуре и економски неуспешне демократије. На технолошком институту (МИТ – САД) за одређивање технолошког нивоа и успеха неке земље тежиште је стављено на важност и сложеност њеног „аутпута” и „инпута”, односно на комплексност привредне структуре земље, а поготово на њену укљученост у „глобалне линије вредности и снабдевања”. Коначно, нико није оспоравао значај географског положаја и ресурса неке земље за њен успех или неуспех.

Због низа околности готово све неразвијене или неуспешне земље пате од закржљале или застареле индустријске структуре, високе незапослености, лошег система образовања, екстрактивних економских и политичких институција, неразвијене техничке и социјалне инфраструктуре, правне анархије и одсуства демократских институција и процедура, огромних неједнакости и корупције, загађености јавног простора због раширене и подржаване супкултуре. Од укупно 195 држава само је њих 16 од 1961. успело да се отргне од сиромаштва. Најчешће се као добар пример наводе Јапан, Кина, Сингапур, Ј. Кореја, Малезија, Тајван, Тајланд, Хонгконг, те Израел, неке чланице ЕУ (Чешка, Словачка, Ирска, Естонија). Све те земље су у својој стратегији пошле од властитих услова, јер не постоји готов рецепт који се може применити. Свима њима је пошло за руком да добро процене околности и на основу тога да утврде приоритете развоја. Свима је мање или више заједничко то што су се, уз снажан ослонац на државу, определиле за „економију на бази знања”. Образована радна снага, висока улагања у истраживања и развој уз сарадњу са привредом, омогућили су овим земљама брз трансфер и даље иновације страних технологија. Подстицање штедње, страних и домаћих инвестиција, стимулативан девизни курс, флексибилно и конкурентно тржиште рада, дебирократизација и сл. омогућили су овим земљама да се изложе глобалној конкуренцији и да се интегришу у светско тржиште. Јасно је да ништа од свега тога не би било могуће без консензуса владе, послодаваца и света рада, а поготово без ослонца на некорумпирану власт, те на традицију, радну етику, „жртвовање” и решеност свих да се ослободе инерције заосталости. То у суштини  значи да успех неке нације има ендогени карактер. Успешне нације, чак и када немају природне компаративне предности, саме их стварају на бази „економије знања” и самопрегора.

Нације које из било којих разлога нису успеле да избегну инерцију заосталости чекају тешка времена. Неповољан парадокс је да се технолошки прогрес у 21 веку убрзава, а да у исто време јача протекционизам. До сада су мултинационалне компаније биле главни актери глобализације. Сада се у тај процес, на примерима протекционизма, јаче укључују државе на два начина – у подстицању домаће савремене индустрије и технолошког прогреса, али и у заштити свог технолошког суверенитета. То значи да најјаче државе постају све значајнији актери глобалне технолошке конкуренције. У тим условима мало остаје простора за мање развијене земље. Конвенционални приступ факторима развоја – да су довољне добре институције, добра инфраструктура, образована радна снага, макро-економска стабилност и слично – добар је, али недовољан. Нације које желе да се отргну из инерције заосталости морају да направе дубинску анализу свих услова и да из корена промене досадашњу стратегију и понашање. И да макар у једној области, уз велике напоре, па чак и уз ризик, направе технолошки продор како би се отворио шири простор за интеграцију земље у светско тржиште.

Др економских наука