Моћно, широко, полемично, протестно

Масовна, атрактивна, моћна, жестока, духовита, иронична брехтовски наравоучителна, дуга да дужа бити не може, забавна и провокативна представа. Бију вас и ударају из свих оруђа и оружја, речју, музиком, игром, сонговима, црном комедијом и трагедијама овога света – што би наш свет рекао: играчка плачка! „Маратонцима” и Душану Ковачевићу који је за своје време отишао довољно далеко, Кокан Младеновић додаје дужине и дубине, проширује теме и значења, актуализује и подвлачи, интензивира већ подвучено и изразито. Распевава, у игру и телесност преноси оно што је код Ковачевића вербално.

Такав је био и остао редитељ Кокан Младеновић, а таквима, себи сличнима, учинио је и многољудни ансамбл играча, музичара, глумаца. Без предаха и међуреда. После трочасовне представе, плус пауза, осећате се као да је преко вас прешао брзи воз! Кокан Младеновић уме да развија и богати драмске текстове, али, ваљда као и друге ствари, и то ради до даске, до исцрпљења. Ритам, кинетичка, и свака друга, обилна енергија представе вас меље, уништава! Док вас забавља, као у првом делу представе, чини то без резерве, ефектима, геговима, игром речи, парадоксом, виспреним, убојитим сонговима, распаљујући ватру домаће и европске глупости, патријархалног, опанчарског, и новокомпонованог фолклора, незнања, бестијалности, апсурда. Србија међу шљивама, на путу у Европу!

Никог и ништа Младеновић, темељит какав јесте, не заборавља, па су предмет његове критике, пародије, исмејавања, ујдурмисања и шеретлука, ироније и осуде, политика, Брозова, и ова нова, позориште, филм, уметничке конвенције, системи, жанрови, реторике различитих послова и занимања, моралисти и иморалисти, минули и садашњи произвођачи глупости и смрти, небројена изворишта незнања, неукости и блесавости.

У финалу овог бујног и бурног, жустрог и жестоко полемичког мјузикла, ношеног пакленим ритмом, препознајемо полазни, узлазни елан, став, жар, ватру уверења које редитељ Кокан Младеновић преноси на сараднике, кореографа Мојцу Хорват, писца сонгова Мају Пелевић, и композиторе Ирену Поповић, Зорана Христића и Марка Грубића, на ансамбл. Мјузикл „Маратонци трче почасни круг” је обрачун са светским замраченим умовима, произвођачима мржње и смрти. „Мрзи све, згази све”, каже иронично завршни сонг Маје Прелевић на музику Зорана Христића.

Овом свету мржње и смрти, оличеном у гробарској породици Топаловић, и модернијој верзији мафијашког мизансцена у којем делује Билијева група, Кокан Младеновић супротставља донкихотски напор и настојање Ђенкине трупе и уметности да се одржи, успостави усред пространог, широког мора ординарности, бруталности, гадости, господара и произвођача смрти. Међутим, ни према „извођачима” уметничких радова Кокан Младеновић нема илузија! И уметност, позориште, филм, мјузикл, и уметничка култура имају свој фолклор, лаж, превару, сопствену производњу накарадности и ступидности, своју некултуру.

Кокан Младеновић, и када се шали и игра, не остаје на ономе од чега полази. Прозива, полемише, хоће да вас покрене, освести. Отуда у овом мјузиклу нема одвише милозвучности, тепања и миловања. И ако, и када, их има, оперважени су подсмехом, иронијом. Преовлађују музички, вербално и играчки, тонови, ритмови, гестови, покрети, непристајања, оспоравања, побуне, отпора, критике готово у крлежијанској зажарености. Представа снажних ефеката, али и њиховог понављања, умножавања истог интензитета и квалитета.

Ансамбл ову представу игра као да им гори под ногама, или да им је ђаво стао за врат, што, у извесном смислу, и јесте улога и функција неуморног, вибрантног Ђенке Ђавола у тумачењу Марка Живића за кога се, одиста, може рећи да своју ролу игра пуном душом и телом.

У породици пословних, умно и телесно загађених гробара, све је довољно одурно, комично, према апсурду погурано. Особито је, на трагу Данила Бате Стојковића, изразит, снажан и упечатљив у својој самоироничној вертикали, посебно у сцени Пантелијине сахране, Лаки Топаловић Драгана Вујића. Комичка лакоћа, старачка безобзирност и озверење, бију, као из запете пушке, из Аксентија Топаловића Јаноша Тота, Милутина Топаловића Душка Радовића и Максимилијана Топаловића Владана Савића. Пут од слабића до боса, попут Мирка Топаловића, Иван Босиљчић је прешао клецајући, али га је прешао. Били Питон Ивана Јевтовића и његова дружина, грлати, прсати, гласни, јасни, опасни и комични. Кристина младе Калине Ковачевић, звезда трупе Ђенке Ђавола, као да би, ускоро, и сама могла засијати: лака, духовита, динамична, озарена хумором и двострукошћу лика који тумачи. Костимограф Лана Цвијановић. Сценограф Марија Калабић.

Са овом представом све је извесније да се мјузикл у Позоришту на Теразијама, у позоришном животу града, све дубље и успешније уводи и укорењује.