Moćno, široko, polemično, protestno

Masovna, atraktivna, moćna, žestoka, duhovita, ironična brehtovski naravoučitelna, duga da duža biti ne može, zabavna i provokativna predstava. Biju vas i udaraju iz svih oruđa i oružja, rečju, muzikom, igrom, songovima, crnom komedijom i tragedijama ovoga sveta – što bi naš svet rekao: igračka plačka! „Maratoncima” i Dušanu Kovačeviću koji je za svoje vreme otišao dovoljno daleko, Kokan Mladenović dodaje dužine i dubine, proširuje teme i značenja, aktualizuje i podvlači, intenzivira već podvučeno i izrazito. Raspevava, u igru i telesnost prenosi ono što je kod Kovačevića verbalno.

Takav je bio i ostao reditelj Kokan Mladenović, a takvima, sebi sličnima, učinio je i mnogoljudni ansambl igrača, muzičara, glumaca. Bez predaha i međureda. Posle tročasovne predstave, plus pauza, osećate se kao da je preko vas prešao brzi voz! Kokan Mladenović ume da razvija i bogati dramske tekstove, ali, valjda kao i druge stvari, i to radi do daske, do iscrpljenja. Ritam, kinetička, i svaka druga, obilna energija predstave vas melje, uništava! Dok vas zabavlja, kao u prvom delu predstave, čini to bez rezerve, efektima, gegovima, igrom reči, paradoksom, visprenim, ubojitim songovima, raspaljujući vatru domaće i evropske gluposti, patrijarhalnog, opančarskog, i novokomponovanog folklora, neznanja, bestijalnosti, apsurda. Srbija među šljivama, na putu u Evropu!

Nikog i ništa Mladenović, temeljit kakav jeste, ne zaboravlja, pa su predmet njegove kritike, parodije, ismejavanja, ujdurmisanja i šeretluka, ironije i osude, politika, Brozova, i ova nova, pozorište, film, umetničke konvencije, sistemi, žanrovi, retorike različitih poslova i zanimanja, moralisti i imoralisti, minuli i sadašnji proizvođači gluposti i smrti, nebrojena izvorišta neznanja, neukosti i blesavosti.

U finalu ovog bujnog i burnog, žustrog i žestoko polemičkog mjuzikla, nošenog paklenim ritmom, prepoznajemo polazni, uzlazni elan, stav, žar, vatru uverenja koje reditelj Kokan Mladenović prenosi na saradnike, koreografa Mojcu Horvat, pisca songova Maju Pelević, i kompozitore Irenu Popović, Zorana Hristića i Marka Grubića, na ansambl. Mjuzikl „Maratonci trče počasni krug” je obračun sa svetskim zamračenim umovima, proizvođačima mržnje i smrti. „Mrzi sve, zgazi sve”, kaže ironično završni song Maje Prelević na muziku Zorana Hristića.

Ovom svetu mržnje i smrti, oličenom u grobarskoj porodici Topalović, i modernijoj verziji mafijaškog mizanscena u kojem deluje Bilijeva grupa, Kokan Mladenović suprotstavlja donkihotski napor i nastojanje Đenkine trupe i umetnosti da se održi, uspostavi usred prostranog, širokog mora ordinarnosti, brutalnosti, gadosti, gospodara i proizvođača smrti. Međutim, ni prema „izvođačima” umetničkih radova Kokan Mladenović nema iluzija! I umetnost, pozorište, film, mjuzikl, i umetnička kultura imaju svoj folklor, laž, prevaru, sopstvenu proizvodnju nakaradnosti i stupidnosti, svoju nekulturu.

Kokan Mladenović, i kada se šali i igra, ne ostaje na onome od čega polazi. Proziva, polemiše, hoće da vas pokrene, osvesti. Otuda u ovom mjuziklu nema odviše milozvučnosti, tepanja i milovanja. I ako, i kada, ih ima, opervaženi su podsmehom, ironijom. Preovlađuju muzički, verbalno i igrački, tonovi, ritmovi, gestovi, pokreti, nepristajanja, osporavanja, pobune, otpora, kritike gotovo u krležijanskoj zažarenosti. Predstava snažnih efekata, ali i njihovog ponavljanja, umnožavanja istog intenziteta i kvaliteta.

Ansambl ovu predstavu igra kao da im gori pod nogama, ili da im je đavo stao za vrat, što, u izvesnom smislu, i jeste uloga i funkcija neumornog, vibrantnog Đenke Đavola u tumačenju Marka Živića za koga se, odista, može reći da svoju rolu igra punom dušom i telom.

U porodici poslovnih, umno i telesno zagađenih grobara, sve je dovoljno odurno, komično, prema apsurdu pogurano. Osobito je, na tragu Danila Bate Stojkovića, izrazit, snažan i upečatljiv u svojoj samoironičnoj vertikali, posebno u sceni Pantelijine sahrane, Laki Topalović Dragana Vujića. Komička lakoća, staračka bezobzirnost i ozverenje, biju, kao iz zapete puške, iz Aksentija Topalovića Janoša Tota, Milutina Topalovića Duška Radovića i Maksimilijana Topalovića Vladana Savića. Put od slabića do bosa, poput Mirka Topalovića, Ivan Bosiljčić je prešao klecajući, ali ga je prešao. Bili Piton Ivana Jevtovića i njegova družina, grlati, prsati, glasni, jasni, opasni i komični. Kristina mlade Kaline Kovačević, zvezda trupe Đenke Đavola, kao da bi, uskoro, i sama mogla zasijati: laka, duhovita, dinamična, ozarena humorom i dvostrukošću lika koji tumači. Kostimograf Lana Cvijanović. Scenograf Marija Kalabić.

Sa ovom predstavom sve je izvesnije da se mjuzikl u Pozorištu na Terazijama, u pozorišnom životu grada, sve dublje i uspešnije uvodi i ukorenjuje.