Позив пријатеља се не одбија

Славиша Стојановић, некадашњи тренер Црвене звезде, од фебруара је селектор Летоније, једне од три Балтичке државе које су некада биле део СССР-а. Тамошњи фудбал, по његовим речима није пуно одмакао у квалитету у односу на своје најближе комшије, Литванце и Естонце. Имајући у виду чињеницу да је у тој земљи фудбал још увек практично у повоју, српском стручњаку са словеначким пасошем је самим тим пред скорашњи наставак квалификација у септембру, још теже да оствари своје али и планове председника ФСЛ Каспара Горча. Ни тамо не мирује фудбалска опозиција, која би хтела да смени председника и селектора и та борба ће у наредним данима бити још жешћа...

Стојановић који је рођен у Власотинцу највећи део свог детињства и живота провео је у Словенији где је и започео каријеру у Љубљани а наставио је у Цељу и Вевчу а потом је одлучио да се отисне у тренерски посао. Први радни дан обавио је у Словану из Братиславе а потом га је пут водио у нове фудбалске средине, од Домжала, Цеља, УАЕ-а...

Пре доласка у Црвену звезду радио је и као селектор Словеније, а из Београда је отишао у редове белгијског Лирса, потом кинеског Чангчуена, летонске Риге, где је оставио врло добар утисак и Левског за кога га такође вежу лепе успомене.

За овдашње љубитеље фудбала Летонија је, чини се, права непознаница. Како сте дошли на идеју да радите у тој земљи?

- У животу ми све се одвија веома брзо. Почетком године стигао ми је позив од мог бившег саиграча из Риге Каспара Горча, некадашњег фудбалера Астон Виле, КПР-а, а данас председника тамошњег савеза да дођем и да заједно нешто урадимо по питању побољшања резултата. Летонија никада није имала слабији клупски и репрезентативни фудбал и тај изазов ме је понео...

Многе ваше колеге би се добро двоумиле да прихвате тако тежак задатак?

- Нисам могао да одбијем позив пријатеља. Знао сам да ми предстоји врашки тежак посао, да су шансе да нешто значајније урадимо и у овим квалификацијама заиста минималне. Јер, објективно Аустрија, Македонија, Словенија, Израел и Пољска имају боље репрезентације. Летонски фудбал је дошао у тешку ситуацију, клубови већ у најранијој фази завршавају такмичење у Европи. Репрезентација, такође.

Шта је основни проблем летонског фудбала?

- Готово седамдесет одсто фудбалера који данас играју за репрезентацију долазе из домаћих клубова. Ретки су они који прелазе границу своје земље. Има их, али углавном ти играчи у иностранству играју епозодне улоге у својим клубовима. По неко од њих игра у Словенији, Пољској, Швајцарској. Међутим, долази млада генерација играча која пролази озбиљне кампове Бајерна, Емполија, Сампдорије. Те момке чекамо да буду спремни за велику сцену. Али, потребне су године. Потребно је и стрепљење. Председник и ја га имамо, али има људи којима се жури...

Радили сте у клубовима и бележили добре резултате. Зашто сте прихватили позив репрезентације која објективно каска за озбиљним фудбалским друштвом Европе?

- Сваком тренеру је потребан нови изазов. Рад у репрезентацији пружа и неке друге лепе могућности. Немате свакодневни стрес као у клубовима.

Да ли пратите игре Црвене звезде?

- Сећање на проведено време на ,,Маракани“ је нешто најлепше до сада. Наравно да пратим, желим Звезди да поново игра у Лиги шампиона. За Звезду и Левски ме вежу веома лепе успомене.

Каква је разлига између клубова у Летонији, Литванији и Естонији?

- У јуну сваке године, сем када је првенство Европе, игра се Балтички куп што је прилика да те репрезентације одмере снагу. Велика је разлика, клубови у Литванији и Естонији су далеко бољи од летонских. Тренутно Ереф и Рига су нешто бољи од осталих, али то је све далеко од неке велике озбиљности. Где год сам до сада радио, постојали су бољи услови него у Летонији. Зато овај нови посао сматрам мојим највећим изазовом у досадашњој каријери. Услови су скоромни, стадиони такође. Зими се догоди да се на једном терену играју по три - четири утакмице. Хокеј и кошарка су далеко испред фудбала по популарности, али се надам да ће се та ситуација временом променити.

Да ли размишњате о повратку у српски фудбал?

- Видећемо, загонетан је Стојановић. Волео бих да дођем у своју земљу, јер добро познајем тај менталитет иако сам највећи део живота провео у Словенији. Много тога ме веже за Србију за моје родно Власотинце у које су увек радо враћам. Мајка ми је доле, једноставно у Власотинцу су ту, уз мене, драги пријатеље где проналазим мир. Тамо одем када доносим важне животне одлуке. Једну ћу ускоро врло брзо донети...:

Летонски фудбал је још увек у повоју: селектор Славиша Стојановић Фото лична архива