Једини грб – српски

Случај четрнаестогодишњег кошаркаша Андрије Вуковића (висок 198 цм) надмашио је интересовање медија у јеку прелазног рока од НБА до Европе, као и припрема српске и црногорске репрезентације за Светски куп у Кини. Млади спортиста, следећи традицију, веру и националну припадност своје породице, определио се као држављанин Црне Горе за српско спортско држављанство, али ће на путу његовог добијања морати да прескочи бројне препреке.

Прву је поставио Кошаркашки савез Црне Горе који га је спречио да обуче дрес Србије на Европском првенству за играче до 16 година који 9. августа почиње у Удинама. Иако је од играча, његове породице, као и Кошаркашког савеза Србије био благовремено обавештен о Андријиним намерама, КСЦГ није у седиште Фибе Европе доставио тражену потврду да дечак није играо за пионирску и кадетску репрезентацију Црне Горе, чиме је и са правне стране чист посао добио етикету афере.

Фиба није регистровала Андрији Вуковићу спортско држављанство Србије, али КСЦГ у крајњем исходу то неће моћи да спречи, само ће талентованом кошаркашу продужити пут до јединог државног дреса који жели. Овај момак, рођен 2005, један је од најталентованијих кошаркаша своје генерације. Са осам година почео је да игра кошарку у подгоричком клубу Јуниор, а потом наставио у Будућности. Да је реч о момку који обећава, потврђује и интересовање Реала, Барселоне и Олимпијакоса, али Андрија у овом тренутку не размишља о клупској каријери, што је и логично с обзиром на године, већ само како да понесе дрес са грбом државе коју носи у венама и души – Србије.

По најлошијем сценарију, жељу ће моћи да оствари после две године, али с обзиром на то да за Црну Гору није играо у млађим категоријама, процедурално ствар је кристално јасна. Он је у јуну одбио позив да игра за пионирску репрезентацију Црне Горе, није прихватио ни државну стипендију, поштовао је све процедуре да буде регистрован са спортским држављанством Србије. Док из КСЦГ стижу бурне реакције, Кошаркашки савез Србије се није огласио, али како сазнајемо, помно прати ситуацију. Андријина непоколебљива жеља и аргументи су најбољи одговор и ту је стављена тачка.

Доста је примера спортиста који су бирали под чијом ће заставом наступати, у оба правца. Када су Србија и Црна Гора 2006. године престали да буду „два ока у глави”, сваком је било дато право да изабере дрес који жели, без икаквих кочница. Највећи „трансфери” увек су били у ватерполу, а и касније је било случајева да се Црногорци по месту рођења определе за државни грб Србије. Најсвежији примери су Андрије Прлаиновића, Душана Мандића и Гаврила Суботића.

Веома интересантан је пут спортске породице Бјелица, две сестре и брата који су рођени у Београду. Милка Бјелица (38) била је стуб кошаркашке репрезентације Југославије и Србије и Црне Горе, а од 2006, до 2015. носила је црногорски дрес. Каријеру је почела и афирмисала се у Црвеној звезди, као и брат Милко (35), који је такође играо за Црну Гору. Најмлађи члан, Ана Бјелица (27), такође је поникла у „црвено-белој” породици, а као одбојкашки репрезентативац Србије освојила је светско и европско злато.