„Бели листићи” поново јашу

У недоба, осам или чак девет месеци пре избора, опозициона политичка јавност добила је још једну коску. С тим да је овог пута мало вероватно да је поменута коска (или „јабука раздора”) бачена директно са Вучићевог стола, и пре ће бити да су је сами себи сервирали опозициони прваци.

Заправо, тешко је рећи ко је тему бојкота наредних парламентарних избора први завртео. Али је дефинитивно оберучке прихваћена на друштвеним мрежама и круговима блиским Савезу за Србију. Лично, не памтим да је једна идеја са толико одушевљења дочекана међу пословично скептичним и циничним твитерашима. Штавише, толика унисоност као да сугерише две ствари – или је идеја бојкота напросто генијална па јој је немогуће одолети, или је, пак, реч о добро осмишљеној и вешто пласираној кампањи.

Ја бих, разуме се, рекао да је реч о овом другом. Мада и без икакве кампање има много разлога због којих се добром делу опозиционих бирача и странака бојкот чини као идеално и спасоносно решење. С једне стране, чињеница је да политичка клима и медијска ситуација непропорционално фаворизују владајућу странку сводећи политички плурализам и вишестраначје на пуку фасаду преко једне све ауторитарније личне власти. С друге стране, тачно је и то да је исто, ако не и горе стање, било 2017. и 2018, па се нико од опозиције није бавио темом бојкота председничких и београдских избора. Тако да постоји основана сумња да иза садашње бојкоташке еуфорије, сем рационалних политичких разлога, стоји и нешто друго. А пре свега страх од још једног изборног неуспеха, с обзиром на то да се, после пропасти зимских протеста, оптимизам и енергија опозиционог бирачког тела налазе на самом минимуму – чега су опозициони лидери и те како свесни.

У суштини, скоро сви аргументи који се наводе у прилог бојкоту избора су или чињенично проблематични, или дефетистички, или су израз погубног и квазирадикалног „антиполитичког” става, који нам је, ономад, преко „белих листића” и натоварио актуелну беду на врат. На страну што већ сама расправа о томе цепа опозиционо бирачко тело и урнише ионако не баш блиставе опозиционе изборне шансе. У том смислу, превремено и готово ултимативно лансирање теме бојкота на неки начин ставља читаву опозицију пред свршен чин. Наиме, ко год би сад решио да на изборе изађе, не само да би се суочио са оптужбом да је „издајник”, него би му, због поделе и дилеме међу опозиционим бирачима, резултат на изборима вероватно био знатно лошији него што би иначе био.

Неки, пак, сматрају да је прича о бојкоту заправо само тактичка ствар, којом опозиција од режима покушава да изнуди неке конкретне уступке, у смислу побољшања изборних услова, што се мање-више своди на бољу тј. равноправнију медијску заступљеност опозиционих странака.

Могуће да је и тако, тј. да је прича о бојкоту само блеф, не би ли се од режима добиле неке концесије. И то звучи као рационално решење. Али, заправо, није. Јер штета која се на овај начин прави – у смислу конфузије у опозиционом бирачком телу и јачања општег антиполитичког расположења у друштву – много је и неупоредиво већа него што ће бити евентуални политички добитак од добијених уступака.

„Наведи ми бар један разлог за излазак” – кажу ми помало љутити бојкоташи. Па, ево: 1. Да није отпочело ово са бојкотом, опозиција би на изборима сигурно освојила (најмање!) 50–60 места, а то је већ озбиљна сила. 2. Освојио би се сигурно макар неки град и један број општина. 3. Из игре и из парламента испала би практично сва „про-СНС опозиција”. Ја знам да то није довољно и не делује спектакуларно љубитељима брзих решења (која се обично на крају покажу као јалова). Али чак и ако сневате те ванинституционалне пречице, протесте, револуције и „мотке”, не заборавите да су им и 1996/1997. и 2000. претходиле неке стварне изборне победе и режимски покушаји њиховог оспоравања.

У операцији „бели листићи” 2012. већина је учествовала искрено и здушно, с разлогом незадовољна разним аспектима тадашње власти. Али се, сад то више није тајна, у позадини налазио план довођења на власт „опраних” радикала, који ће „брже, јаче, боље” да одраде оно што Тадић није хтео или смео. Та операција, од које се сада многи перу и минимализују њену улогу у инсталирању напредњачког режима, имала је у себи нешто од истог овог антиполитичког радикализма и грађанског „праведничког гнева” којим се сада по мрежама агресивно намеће бојкот као једина алтернатива. И такође је од значајног броја људи, укључујући и тзв. јавне личности, била дочекана као спасоносно решење да се „казне и опомену” тадашња власт и отуђена политичка класа.

Не кажем да је исто (никада ништа у животу није потпуно исто) и не сумњам у искрене намере апсолутне већине оних који ових дана говоре и пишу како је бојкот једино и право решење за уморне и поприлично резигниране опозиционе бираче. Али се плашим да последице могу бити веома сличне онима које смо већ видели код „белих листића”.

Ово, заправо, хтедох да кажем. Уместо да се трудите око најбољег слогана и најсликовитијег бојкоташког стикера, потрудимо се око анимирања људи за изборе. И потрудимо се, али истински, око једне листе. (Или макар две, али сигурно опозиционе и безбедно двоцифрене). Све друго је само лепо упакована малодушност и предаја унапред. При чему је посебан куриозитет што се у делу опозиционе јавности та предаја покушава, малтене, представити као неко изузетно и херојско дело.

Народни посланик и уредник „Нове српске политичке мисли”