Најстроже мере заштите за нове хашке сведоке

Заштита сведока у будућим процесима за злочине ОВК пред Специјализованим већима новог хашког суда задатак је коме се у најстрожој тајности поклања посебна пажња. После искуства са претходним међународним трибуналом у Хагу, који није обезбедио сигурност за више десетина сведока против Рамуша Харадинаја и после неразјашњених смрти и до 30 особа са овог списка, правилник новог суда предвидео је изузетне мере заштите како се кобне грешке из прошлости не би поновиле.

Из суда и тужилаштва више пута је поручено да ће безбедност сведока бити циљ од прворазредног значаја. Па ипак, неки српски сведоци од укупно 500, колико их је до сада сведочило у Хагу, желе да о њима брине искључиво наша полиција. Милован Дрецун, председник одбора за КиМ рекао је за „Политику” да у пракси има простора за побољшање заштите коју организује Хаг. Потврда за то је и чињеница да српски сведоци траже да уђу у програм заштите у нашој земљи и одбијају да о њима брине нови хашки суд са својим безбедносним службама, без обзира на њихова уверавања и гаранције.

Разумљиво је да је тема о безбедности сведока против Харадинаја једна од најчуванијих тајни и тако треба и да остане. У прилог томе је и чињеница да у МУП-у Србије нису желели да одговоре чак ни на општа питања о заштити хашких сведока.

Према последњим доступним подацима, кроз програм српске Јединице за заштиту током више од 15 година постојања прошло је више од стотину сведока. Колико је познато, никада никоме ниједном није била угрожена безбедност.

Особа која склопи ову врсту споразума са државом има право на економску, психолошку, социјалну и правну помоћ. Већина људи под заштитом живи у иностранству. Наш закон је осмишљен тако да се људи у програму заштите што пре осамостале у средини у којој их нико не познаје, а тај поступак би требало да траје око две, три године.

Међутим, они који знају како функционише програм заштите кажу да је, поред осталог, и због дужине трајања судских поступака, та процедура често много дужа. Осамостаљење не може да почне док се потпуно не сасеку „репови” прошлости, а свако довођење у суд ризик је за њихову безбедност. Српски закон је урађен по узору на словачки и предвиђа да о укључењу у програм заштите одлучује комисија коју чине три члана – судија Врховног касационог суда, заменик републичког тужиоца и начелник Јединице за заштиту (ЈЗЗ) МУП-а Србије.

Када ЈЗЗ пребаци неког сведока у другу земљу, бригу о њему преузима полиција те државе. Србија у овој области сарађује са готово свим европским земљама, као и са САД и Аустралијом. Пракса је да наши сведоци одлазе у друге државе и да код нас долазе заштићени сведоци из других земаља. У Србији живи више страних држављана, који су у својим земљама били сведоци у поступцима организованог криминала.

У почетку су у програм заштите улазили углавном бивши криминалци и ратни злочинци, али се последњих година у њега укључују и људи који су постали сведоци тешких кривичних дела и чија је безбедност озбиљно угрожена. Зато је законом предвиђена мера промене идентитета, па и промена физичких карактеристика пластичном операцијом. Подаци који се мењају разликују се од државе до државе. У Холандији, Великој Британији и у САД, то укључује само промену имена и презимена, док у Италији, Словачкој, Аустрији и Немачкој подразумева и промену места и датума рођења. Важно је да веза између старог и новог идентитета не може да се нађе.

Ко уђе у програм заштите сведока, потписује споразум у само једном примерку који садржи клаузулу да се обавезе из тог документа не могу оспоравати пред судом и да је сведок све ово разумео. Документ затим чува јединица и доступан је само комисији. Сви чланови комисије ипак не знају у коју ће државу сведок бити премештен. То мора бити земља у којој сведок никад није био и у којој не живи нико ко га познаје. Припреме подразумевају да безбедносну процену обави и земља домаћин. Занимљиво је да неке државе уопште не прихватају да брину о сведоцима из предмета ратних злочина.

Наша земља обавља безбедносне провере и процењује да ли ће имати проблеме када прихвата стране сведоке, а један од критеријума је и тај да особа никада није имала никакве контакте у Србији. У Немачкој, не постоји комисија која одлучује о програму заштите сведока, већ све одлуке и процене ради полиција. У Холандији, у овој области главну реч води тужилац.

Нови хашки суд у свом правилнику има могућност да сведок под највећим степеном заштите остане потпуно анониман у процесу. Као блажа мера, предвиђена је тајност података о месту боравка сведока, жртве или особа које су у родбинској вези са њима или да бранилац окривљеном не сме да саопшти одређене материјале или податке који могу да доведу до откривања идентитета сведока или жртве. Предвиђена је промена идентитета, сведочење уз коришћење уређаја за измену слике и гласа, додељивање псеудонима, полузатворене или затворене седнице, једносмерна интерна телевизија, заклањање сведока из видног поља оптуженог.

Поред тога, хашка служба за пружање заштите и подршке сведоцима упознаје сведока са опасношћу од нехотичног или противправног откривања његовог идентитета или сведочења.