МАЈМУНСКА ПОСЛА

Још одјекују новинарска усхићења поводом Евросонга. Не мислим на похвале организацији и, уопште, једној лепој приредби, већ на „поруке Европи”, „поруке свету” да смо добри, гостопримљиви, насмејани, предусретљиви. Да певамо и играмо по сплавовима и живимо такорећи „као да смо нормални”. „Шаљемо позитивну слику у свет”. На њој нема побијених, закланих, брадатих с мртвачким главама и прекрштеним костима на шубари, нема логора, уплакане деце и мајки. Не, ми смо добродушни, насмејани, „ми играмо, ми певамо, ми никога не дирамо”.

Лепо се може видети да немамо кљове вукодлака, вучје канџе, ножеве у зубима, већ смо као и други у тој Европи: пијемо кока-колу, носимо фармерке, једемо хамбургере и хот-догове, слушамо западњачку (светску!) музику и остало што нам кажу... Новинари пресрећу странце на београдским улицама и пропитују их, траже да им кажу утиске о нама. А ови, мало-мало, па изразе чуђење како их, ето, нико није напао, како су „изненађени” утиском да су Београђани тако нормални...

Е, то смо ми! То је права слика о нама, кликћу новинари. Од сада, свет ће нас другачије гледати. Молимо вас, волите нас.

Као да ће слика ових неколико дана потрти вишегодишње, претходне. Неће. Постојаће и једне и друге.

Али то није све – што рекли продавци којекаквих дрангулија на телевизији, то јест „куповини из фотеље”. У просто ганутљивој жељи да нас пригрли мајчица Европа, бар као пасторче неко, умиљавамо јој се до бесмисла. Додворујемо јој се и подражавамо је неумерено, али не у раду, пословању, суштини, већ појавно. Као мајмун који имитира човека.

Томе доприносе и гласила која на те појаве не гледају критички, већ их само преносе па и подстичу.

Дан по Евросонгу „Курир” је на готово целој страни објавио текст и шест слика под насловом „Педербал 2” и поднасловом: „Прексиноћ је у ’Евроклубу’ у ’Сава’ центру организована Кликова журка која је протекла у знаку хомосексуалаца”. Из текста се може сазнати да је Клик надимак Неше Радујевића, „супервизора Евросонга”, шта год да то значи.

А у њему (тексту) још пише: „Ако нисте знали како почиње ’педерска Библија’, сада ћемо вам открити: ’Били једном Адам и Стева’! С обзиром на то да желимо да уђемо у Европу, у којој харају хомосексуалци (...) – сада ћемо да вам приближимо део престоничке журке којом су продефиловали сви припадници геј популације.”

У богатом нашем језику има бар десет синонима за мушкарце којима се мушкарци више допадају од жена, али код нас је превладао енглески назив – геј. (Наслов „Курира” је изузетак.) И, наравно, није народ, већ – популација. Тако све изгледа светскије и европскије. Не знам, међутим како новинар „Курира” зна да су те вечери „продефиловали сви припадници”... Да не оста неки негде другде? Али, то није важно.

На забави „на којој је црнокоси витки младић који изгледа као витка манекенка, а иначе је наше горе лист, забављао присутне својим плесом” (пошто није могао да забавља одсутне), „Транџа са женственим манирима, у уским панталоницама, с фризуром а ла Викторија Бекам, био је хит вечери бацивши у сенку стотине педера који су дошли да се напију и изватају. Црнокоси Транџа све време је играо ’прљави плес’ са стилистом Филипом Максимовићем од којег се није одвајао, а глумац из филма ’Ми нисмо анђели’ Горан Јевтић седео је с пријатељем не кријући блискост...”,  док је „водитељ Јутарњег програма РТС Срђан Предојевић био у друштву кршног ’мачо-мена’...”

Следе имена још људи познатих широј јавности и све је то документовано сликама.

Што се мене тиче, имају право да живе и забављају се сви како хоће, уколико друге не угрожавају. Гласила треба да прате живот у свим његовим видовима, па и оваквим, само је важно – како? Ваљало би да постoји неки однос према догађају.

Нисам сигуран да је подстицање „европског духа” и наше „увођење у Европу” то што ће се обелоданити скуп „изабраника грешке природе”. Да се покаже како смо „светски људи”. Како је и код нас постало нормално оно што није нормално. Оно што би, природно, требало да буде на ивици друштвених вредности на овај начин допада у жижу, и то као допринос нашем вапају да нас прими Европа.

Како ствари теку, не би ме чудило да ускоро и код нас почну да се јављају „мањинске групе” оних који воде љубав са аутомобилима. И да трже права на посебност, место у Скупштини, своју цркву и тако даље. Јер, ево – јавила су готово сва гласила – Едвард Смит из Вашингтона „признао је да је водио љуба са 1.000 аутомобила”. То је ваљда зато што тамо нема животиња.