Удајте се на селу, жените се у граду

Мирослав Илић вероватно није ни слутио колико је био далековид када је отпевао легендарне стихове „Ал’ заволех девојку из града”. Далековидост песника Добрице Ерића, који је написао ову песму, сурово, математички су потврдили најновији подаци Републичког завода за статистику. Бројке сведоче да сваки пети мушкарац на селу од 30 до 34 године не може да нађе партнерку истог годишта јер у руралним крајевима живи чак 15.000 жена мање од мушкараца исте старосне доби. Овај проблем има тек сваки 60. момак тих година на асфалту јер у градовима живи 4.000 жена више исте старосне доби.

Више среће немају ни сеоски момци између 35 и 39 година јер у руралним крајевима живи чак 12.000 жена, потенцијалних удавача, тих година мање него мушкараца који би могли бити младожење. То значи да сваки пети момак те доби не може да нађе вршњакињу за партнерку.

Тумачењем ових података сеоским момцима стасалим за женидбу не преостаје ништа друго него да невесте потраже на асфалту. Важи и обрнуто – жене у граду имају много мање потенцијалних емотивних партнера. Статистика, наиме, сведочи да у граду живи чак 5.000 жена више старости од 30 до 34 године и 4.000 жена више старости од 34 до 39 година.

Др Горан Пенев, научни сарадник Центра за демографска истраживања, истиче да деценијама у градским срединама има више жена, а у сеоским више мушкараца. Ова разлика је најизраженија када су у питању особе у четвртој деценији живота, када се најчешће излази пред матичара јер најновији подаци говоре да на селу живи 91.000 мушкараца и само 76.000 жена од 30 до 34 године. И када је у питању следећа старосна категорија, бројке сведоче да на селу живи 89.000 мушкараца и свега 77.000 жена од 35 до 39 година. Жене почињу да одлазе са села већ након петнаесте године, о чему сведочи статистика да у руралним крајевима живи 77.000 жена и 87.000 мушкараца од 15 до 24 године.

„Бројни су фактори који утичу на то што има мање жена у руралним срединама. Као прво, жене су склоније интерним миграцијама – оне су те које много чешће мењају место пребивалишта због удаје него мушкарци.

Други разлог миграција нежнијег пола је образовање, а трећи запошљавање и то је тако деценијама уназад. У прилог овој тези говоре и званичне бројке Републичког завода за статистику, које сведоче да је током протекле године 122.193 особе променило пребивалиште, односно преселило се из једног у друго насеље на територији Србије и промену адресе пријавило МУП-у. Полна статистика гласи да су жене те које неупоредиво чешће мењају пребивалиште, а узроци њиховог пресељења најчешће су емотивне природе, односно удаја у другом граду. Наиме, дупло више жена него мушкараца промени своје место пребивалишта између 25 и 34 године, као и између 15. и 24. године”, објашњава др Пенев.

Наш саговорник додаје да су мушкарци склонији прекограничним или међународним миграцијама, али најновији трендови сведоче да је све већи удео жена које одлазе ван граница Србије. Наиме, последњи попис становништва показао је да су од 313.400 особа – које су чланови породице пријавили да су емигрирали у иностранство – 146.000 жене.

„Жене се све више селе, не само из села у град већ и из села у иностранство и зато долази до тако велике диспропорције у броју жена и мушкараца на селу и у граду. Имиграциона политика великих ’усељеничких’ земаља као што су САД, Канада и Аустралија, које стимулишу усељавање жена, такође негативно утиче на демографску структуру друштва. Број ’увезених’ невести не мења битно демографску статистику – Украјинке, Албанке и Румунке атрактивне су само за новинске написе, али не утичу битно на уравнотежење полне структуре. У целој Србији опада број склопљених бракова, али број неожењених мушкараца посебно расте у сеоским срединама. Резултати последњег пописа сведоче да од 188.000 неожењених мушкараца на селу, узраста од 30 до 39 година, 75.000 њих не носи бурму, а од 167.000 жена у руралним крајевима свега 31.000 њих није у браку”, закључује др Пенев.

Девојка из града

Ја сам рођен у цвећу ливада
чувах стада покрај реке Груже
ал’ заволех девојку из града
са уснама ко пупољак руже

Беле руке, а прсти ко дирке
причаху ми најнежније бајке
залуд уздах из груди пастирке
залуд сузе моје старе мајке

Син сам плавих шума и ливада
гајих добре коње и волове
због лепоте девојке из града
заборавих брда и долове

Звао сам је улицама дугим
и венуо ко трава јесења
једног дана спазих је са другим
загрљену у сенци кестења

Шта сад могу већ бол свој да патим
младост моју да тужим за цело
морао сам кући да се вратим
своме дому у рођено село

И сад опет свога вранца јашем
и у крчми крчмим своја стада
китим свирце и разбијам чаше
и проклињем девојку из града

(текст Добрица Ерић, музика Обрен Пjевовић)