Инвестирање у БДП

Врти се мантра да је раст бруто домаћег производа (БДП) 3,5 посто јер само 18 посто тог производа инвестирамо. За раст БДП-а, наравно, потребне су инвестиције. Али неки су храбро израчунали с коликим растом инвестиција ће бити колики БДП. Истина је да статистике показују да бржи раст БДП-а прате и веће инвестиције, али то није доказ да баш све веће укупне инвестиције убрзавају раст. Има и немали број погрешних инвестиција које не дају жељени ефекат.

Инвестиције су улагања новца у трајнија средства. Ту спадају куповине капитала, земљишта и опреме, изградња грађевина. Друга је мантра да је добро што ми имамо раст баш директних страних инвестиција (ДСИ). А у такве се убраја новчани прилив из иностранства који се шифрира као страно улагање, као и увоз опреме и другог што се декларише као страно улагање. Кад стигне прилив из иностранства, који се употреби за куповину некретнина или капитала постојећег домаћег предузећа, то не мора бити улагање у раст БДП-а. Понека мултинационална компанија купује наше предузеће и да би се одбранила од његове конкуренције. Куповина домаће имовине од странаца јача динар, али и отежава извоз и подстиче увоз. Било би добро да почнемо ценити стратешки значај сваког страног капитала, чак и кад гради нове погоне. На пример, да ли ће две огромне фабрике ауто-гума, отежати послове наше мање две фабрике те врсте? Успешне земље, знамо, одбијају неке стране инвестиције.

А кад смо поменули прекограничну трговину, постаје рискантан наш све већи раст дефицита у трговини са светом. Све већи износ тог дефицита је губљење значајне шансе за раст нашег БДП-а. А значајан део БДП-а и трошимо за субвенционирање свих ДСИ. У реализацији ДСИ увећава се наш увоз опреме и другог потребног за изградњу нових капацитета. Већина наших ДСИ су дорадне и њихова продаја је извоз, али и зависности од увоза. Било би корисно посматрати их кроз нето допринос платном билансу. Код многих је недовољна додата вредности у Србији, па њихова реализација релативно увећава терет издвајања за јавну потрошњу постојећих стваралаца БДП-а. А знамо да од укупно створеног БДП-а скоро половину захватају буџети, док неке од ДСИ остављају у Србији само испод просечне бруто зараде запослених, које им нису авансиране субвенцијама. Време је да се за ДСИ сачињавају студије рентабилности и опште оправданости и да се остварују само нама корисне.

Код нас је заборављена домаћа штедња и акумулација, која је најбољи темељ здравог инвестирања. Добро је што смо успорили раст дуга иностранству на око 23 милијарде евра, што је око половине од 46 милијарди годишњег БДП-а. Али, требало би обратити пуну пажњу и на брзи раст ДСИ, чији се укупан износ већ процењује на 37 милијарди евра, што је преко 80 одсто тог БДП-а. И дуг је економски оптерећена имовина, па је већ 130 посто нашег годишњег БДП-а укупан износ капитала и имовине у страној контроли. Морале би се већ озбиљно одредити границе иностране контроле над укупним капацитетима за раст нашег БДП-а.

Бржи раст БДП-а донеће само оне инвестиције које привуче боља инвестициона клима. Фискална стабилизација је спроведена углавном узимањем државе више и од грађана и од привреде, а изостаје повећање продуктивности и учинка јавног сектора, што би створило уштеде и смањило узимање од ствараоца БДП-а и грађана, те довело до боље употребе БДП-а. Мора се прећи и на подстицање штедње и на друге шире позитивне стимулације. Раст зарада у јавном сектору отежава раст зарада оних који стварају БДП и смањује рентабилност њихових послодаваца. Продуктивне инвестиције ће расти кад се олакша и појефтини пословање. Реформе пореза, финансијског тржишта, девизног режима, тржишта и судства, као и јачање поверења у институције подстакло би веће и разуђено инвестирање за раст БДП-а. Стална унапређења услова за успешне инвестиције сигуран је пут за бржи и одрживи привредни раст.

Раст БДП-а је позитивна разлика између опадања и раста свих његових ствараоца. Добар део приватне привреде је у немилости банкарског сектора и многи тешко и одржавају пословање. А банке желе боље дужнике. Новци за повећане набавке и за чекање наплате веће продаје, дакле обртно финансирање, за планере и статистику и није инвестиција. А такво финансирање из спољних извора многима недостаје и многима доприноси паду пословања. Банкоцентрични и неразвијени систем финансирања је велика сметња и за бољу штедњу и за веће инвестирање. Продуживање рока наплате продате робе отежава многима раст пословања. Микроекономију уопште, и посебно малу привреду, тешко је наћи у моделима неприкосновених макропланера.

Консултант и редовни члан Научног друштва економиста