Investiranje u BDP

Vrti se mantra da je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) 3,5 posto jer samo 18 posto tog proizvoda investiramo. Za rast BDP-a, naravno, potrebne su investicije. Ali neki su hrabro izračunali s kolikim rastom investicija će biti koliki BDP. Istina je da statistike pokazuju da brži rast BDP-a prate i veće investicije, ali to nije dokaz da baš sve veće ukupne investicije ubrzavaju rast. Ima i nemali broj pogrešnih investicija koje ne daju željeni efekat.

Investicije su ulaganja novca u trajnija sredstva. Tu spadaju kupovine kapitala, zemljišta i opreme, izgradnja građevina. Druga je mantra da je dobro što mi imamo rast baš direktnih stranih investicija (DSI). A u takve se ubraja novčani priliv iz inostranstva koji se šifrira kao strano ulaganje, kao i uvoz opreme i drugog što se deklariše kao strano ulaganje. Kad stigne priliv iz inostranstva, koji se upotrebi za kupovinu nekretnina ili kapitala postojećeg domaćeg preduzeća, to ne mora biti ulaganje u rast BDP-a. Poneka multinacionalna kompanija kupuje naše preduzeće i da bi se odbranila od njegove konkurencije. Kupovina domaće imovine od stranaca jača dinar, ali i otežava izvoz i podstiče uvoz. Bilo bi dobro da počnemo ceniti strateški značaj svakog stranog kapitala, čak i kad gradi nove pogone. Na primer, da li će dve ogromne fabrike auto-guma, otežati poslove naše manje dve fabrike te vrste? Uspešne zemlje, znamo, odbijaju neke strane investicije.

A kad smo pomenuli prekograničnu trgovinu, postaje riskantan naš sve veći rast deficita u trgovini sa svetom. Sve veći iznos tog deficita je gubljenje značajne šanse za rast našeg BDP-a. A značajan deo BDP-a i trošimo za subvencioniranje svih DSI. U realizaciji DSI uvećava se naš uvoz opreme i drugog potrebnog za izgradnju novih kapaciteta. Većina naših DSI su doradne i njihova prodaja je izvoz, ali i zavisnosti od uvoza. Bilo bi korisno posmatrati ih kroz neto doprinos platnom bilansu. Kod mnogih je nedovoljna dodata vrednosti u Srbiji, pa njihova realizacija relativno uvećava teret izdvajanja za javnu potrošnju postojećih stvaralaca BDP-a. A znamo da od ukupno stvorenog BDP-a skoro polovinu zahvataju budžeti, dok neke od DSI ostavljaju u Srbiji samo ispod prosečne bruto zarade zaposlenih, koje im nisu avansirane subvencijama. Vreme je da se za DSI sačinjavaju studije rentabilnosti i opšte opravdanosti i da se ostvaruju samo nama korisne.

Kod nas je zaboravljena domaća štednja i akumulacija, koja je najbolji temelj zdravog investiranja. Dobro je što smo usporili rast duga inostranstvu na oko 23 milijarde evra, što je oko polovine od 46 milijardi godišnjeg BDP-a. Ali, trebalo bi obratiti punu pažnju i na brzi rast DSI, čiji se ukupan iznos već procenjuje na 37 milijardi evra, što je preko 80 odsto tog BDP-a. I dug je ekonomski opterećena imovina, pa je već 130 posto našeg godišnjeg BDP-a ukupan iznos kapitala i imovine u stranoj kontroli. Morale bi se već ozbiljno odrediti granice inostrane kontrole nad ukupnim kapacitetima za rast našeg BDP-a.

Brži rast BDP-a doneće samo one investicije koje privuče bolja investiciona klima. Fiskalna stabilizacija je sprovedena uglavnom uzimanjem države više i od građana i od privrede, a izostaje povećanje produktivnosti i učinka javnog sektora, što bi stvorilo uštede i smanjilo uzimanje od stvaraoca BDP-a i građana, te dovelo do bolje upotrebe BDP-a. Mora se preći i na podsticanje štednje i na druge šire pozitivne stimulacije. Rast zarada u javnom sektoru otežava rast zarada onih koji stvaraju BDP i smanjuje rentabilnost njihovih poslodavaca. Produktivne investicije će rasti kad se olakša i pojeftini poslovanje. Reforme poreza, finansijskog tržišta, deviznog režima, tržišta i sudstva, kao i jačanje poverenja u institucije podstaklo bi veće i razuđeno investiranje za rast BDP-a. Stalna unapređenja uslova za uspešne investicije siguran je put za brži i održivi privredni rast.

Rast BDP-a je pozitivna razlika između opadanja i rasta svih njegovih stvaraoca. Dobar deo privatne privrede je u nemilosti bankarskog sektora i mnogi teško i održavaju poslovanje. A banke žele bolje dužnike. Novci za povećane nabavke i za čekanje naplate veće prodaje, dakle obrtno finansiranje, za planere i statistiku i nije investicija. A takvo finansiranje iz spoljnih izvora mnogima nedostaje i mnogima doprinosi padu poslovanja. Bankocentrični i nerazvijeni sistem finansiranja je velika smetnja i za bolju štednju i za veće investiranje. Produživanje roka naplate prodate robe otežava mnogima rast poslovanja. Mikroekonomiju uopšte, i posebno malu privredu, teško je naći u modelima neprikosnovenih makroplanera.

Konsultant i redovni član Naučnog društva ekonomista