Страх од утеривања опозиције у једноумље

Од почетних полемика пре скоро десет месеци о томе ко (не)треба да говори на протестима против власти, у опозицији се у последње време расправља и о томе ко није пожељан да присуствује јавним окупљањима и шета у протестној колони. „Мени и сличнима мени је упућена порука да не долазим на протесте које они организују, да нисам пожељна.

Њихово право”, написала је на „Твитеру” народна посланица Гордана Чомић из Демократске странке, објаснивши тиме једном од пратилаца на тој друштвеној мрежи зашто није била са студентима два дана раније. Није прецизирала да ли је добила директну, личну поруку од некога из организације протеста „Један од пет милиона”, па преостаје спекулисање да је заправо озбиљно схватила поруку која се могла чути у последњих месец дана од младих говорника на митинзима и у медијима, да они који преиспитују идеју о бојкоту избора не треба ни да долазе на протесте.

За разлику од Чомићеве, која се тихо повукла, на једну од таквих порука половином јула лидер Покрета слободних грађана Сергеј Трифуновић је одговорио питањем: „Стварно, јесте ли нормални?” А Радослав Милојичић Кена, народни посланик и страначки колега Гордане Чомић, пре два дана је оценио да чим је она непожељна, „листу прави неки суви геније који је протесте са 50.000 људи свео на 1.000”. Да је бојкот избора предлог који би ваљало преиспитати, мисли и Ђорђе Вукадиновић, народни посланик и уредник часописа „Нова српска политичка мисао”, а на питање да ли се он осећа непожељно на протестима опозиције, на којима је од првог дана, одговара одрично. Каже да шета кад год је у могућности и нема проблема.

„Напротив, имам доста симпатија лично од шетача. А у вези с тзв. организаторима нисам био ни раније ни сада, тако да њихове ставове разумем само као једно од мишљења тих доскоро хиљада, а сада стотина људи у тој колони. Значи, не мислим да има већу тежину, нити схватам да ико ту може било коме наредити да дође нити забранити да долази. И не осећам се прозваним. На крају крајева, ја нисам ни потписао тај Споразум с народом. Протесте подржавам од првог дана, иако имам разне примедбе, али мој избор је да дођем или не дођем”, објашњава Вукадиновић за „Политику” и додаје: „Да је можда било мање амбиције да се не само протест него и та енергија стави под контролу једне, друге или треће стране, вероватно би њихов ефекат, који није безначајан, био још и већи.”

Плурализам ставова у опозицији је потенцијална предност, а не мана и погрешно је покушавати вештачки утеривати читаву опозицију у једноумље, које реално не постоји, а није ни пожељно због самог карактера опозиционог бирачког тела, оцењује Ђорђе Вукадиновић. „Не слажем се с многим ставовима нити тзв. вођа протеста нити странака које учествују у протесту, али слажем се већим делом с оним што се наводи као критика власти и зато подржавам протесте и учествујем у њима.

Ипак, не дозвољавам да ми се, милом или силом, покушава ускратити глас ни у скупштини, ни на ’Твитеру’”, додаје Вукадиновић, кога на друштвеним мрежама неки отворено не симпатишу због изреченог о бојкоту избора. „Чињеница је да је тамо у једном тренутку завладао привид консензуса да цео ’Твитер’ и сва опозиција подржавају бојкот избора, а ја сам само рекао, уважавајући разлоге који су навођени, да је то идеја која је сувише важна и крупна да би се могло преко колена ломити, јер има далекосежне последице. И после се на мене сручила лавина”, наводи Вукадиновић.

И на лидера Лиге социјалдемократа Војводине Ненада Чанка и његову странку почетком марта на митингу у Новом Саду сручио се гнев Сергеја Трифуновића, који их је оптужио да су лажна опозиција, али и за сецесионистичке намере. Данас Чанак каже да су „протести који су покренути без јасног циља и без јасног идентитета организатора од самог почетка били осуђени на пропаст”. Једини успешни у протеклих 30 година, додаје, били су они који су бранили изборне резултате 1997. и 2000. године, а остали су (осим антиратних) били „пуко траћење енергије и стрпљења опозиционо оријентисаних грађана”.

„Учествовање, дакле, на овим протестима је даље мрцварење све мањег броја опозиционо оријентисаних људи с јединим циљем да се од Савеза за Србију направи ’једина’ или барем ’главна’ опозициона снага у Србији да би се онда кроз билатералне преговоре покушала да избори за позиције у утицају на власт које не може да освоји нити свежим идејама нити изборима”, каже лидер ЛСВ-а за „Политику”. Гордана Чомић, указује он, има сасвим сигурно највеће политичко искуство од свих руководилаца СзС-а (осим Драгољуба Мићуновића) и зато она и зна зашто ни бојкот нема смисла. Да су се бојкотовали избори због медијских неслобода, неравноправних услова, киднаповања и убијања политичких противника, истиче Чанак, Милошевић би још владао Србијом.

„Он је оборен када се створила критична маса за промене. Ту критичну масу сада нема комплетна опозиција, а камоли нејасан и политички недефинисан СзС који осим заступања руских ставова о Косову не нуди апсолутно ниједну разлику у односу на актуелни режим. У том смислу, од Гордане Чомић треба да уче они који су, у време када је она ризикујући живот и егзистенцију пекла политички занат, једва успевали да из мишје рупе изговоре ’миш уз пушку, миш низ пушку’. Иначе и ’грађански протести’ постану само празно трешење горе уз коју се рађају све анемичнији мишеви”, оцењује Ненад Чанак.

Марковић поднео кривичну пријаву због инцидента испред Председништва

Један од организатора протеста „Један од пет милиона” Срђан Марковић саопштио је јуче да је поднео кривичну пријаву Вишем јавном тужилаштву против Н. Н. лица због, како је рекао, насилничког понашања обезбеђења председника Србије током инцидента испред зграде Председништва на протесту прошле суботе. Марковић је на конференцији за медије испред зграде РТС-а показао кривичну пријаву и најавио да ће као сведоке позвати председника Србије Александра Вучића и министра одбране Александра Вулина, преноси Танјуг.