Мађионичар међу стативама

Пре не­го што је с Рич­мон­дом Бо­а­ћи­јем на Дан­це, уочи ин­фаркт пе­нал-за­вр­шни­це ба­цио ма­ги­ју, Ми­лан Бор­јан је био и остао хе­рој Зве­зди­них на­ви­ја­ча. Овај кр­шни де­ли­ја из Кра­ји­не је у Ко­пен­ха­ге­ну и де­фи­ни­тив­но по­брао све сим­па­ти­је на­ше фуд­бал­ске јав­но­сти. Он је про­шлог утор­ка био на ви­си­ни за­дат­ка, и за­хва­љу­ју­ћи чу­де­сним од­бра­на­ма и по­стиг­ну­том по­гот­ку с 11 ме­та­ра, до­вео свој тим на ко­рак од европ­ске фуд­бал­ске ели­те.

Зна­ла је Зве­зда овог ле­та да и по­ред мно­го­број­них по­ну­да мо­ра по сва­ку це­ну да за­др­жи свог чу­ва­ра, иако су из Евро­пе сва­ко­днев­но сти­за­ле озбиљ­не по­ну­де. Ни су­пру­га Сне­жа­на, ду­го­го­ди­шња ди­рек­тор­ка Пар­ти­за­но­вог мар­ке­тин­га, с ко­јом има си­на Фи­ли­па, ни­је же­ле­ла да му се ме­ша у жи­вот­ну од­лу­ку. Ста­ла је чвр­сто уз свог су­пру­га, ко­ји је по­след­њу по­бе­ду у Евро­пи по­све­тио њој и си­ну.

Зве­здин чу­вар сно­ва је пр­ви гол­ман у исто­ри­ји ко­ји је у пе­нал-за­вр­шни­ци од­бра­нио три је­да­на­е­стер­ца. Ро­ђен је у Кни­ну 1987. го­ди­не, а фуд­бал­ску ка­ри­је­ру за­по­чео је у та­мо­шњем ло­кал­ном клу­бу Ди­на­ра, и то као на­па­дач. Ипак, убр­зо је про­ме­нио од­лу­ку, стао је убр­зо из­ме­ђу ста­ти­ва, узео ру­ка­ви­це, иако је пре то­га до­ста обе­ћа­вао као цен­тар­фор.

Због ра­та у Хр­ват­ској и про­го­на Ср­ба, с по­ро­ди­цом у ду­гој и не­пре­глед­ној ко­ло­ни трак­то­ра нај­пре сти­же у Бе­о­град 1995. го­ди­не. Пр­ви фуд­бал­ски ан­га­жман у пре­сто­ни­ци оства­рио је у но­во­бе­о­град­ском Рад­нич­ком Ју­го­пе­тро­лу. Пет го­ди­на ка­сни­је, с по­ро­ди­цом пре­ла­зи у Ка­на­ду, иако је отац имао по­ну­де за се­лид­бу у Зим­баб­ве, Аме­ри­ку и Аустра­ли­ју, где је за­и­грао за ло­кал­ни клуб Ха­мил­тон. Као ти­неј­џер 2003. од­лу­чу­је се на да­лек фуд­бал­ски пут у Ар­ген­ти­ну, где је ме­сец да­на тре­ни­рао у чу­ве­ном кам­пу Бо­ке Ју­ни­орс. Је­ди­ни је Ср­бин ко­ји је тре­ни­рао и у Ри­вер Пла­ти. Три го­ди­не ка­сни­је бра­нио је бо­је уру­гвај­ског На­ци­о­на­ла.

Ипак, од­лу­чио се на по­вра­так у Ср­би­ју, па је пре де­сет го­ди­на сти­гао на Ба­њи­цу, где оста­је у на­ред­не две се­зо­не, а по­том га пут во­ди у Си­ва­спорт, Ва­слуј и чу­ве­ни бу­гар­ски Лу­до­го­рец из Раз­гра­да, и то као ре­пре­зен­та­ти­вац Ка­на­де. Пре две се­зо­не сти­же у Цр­ве­ну зве­зду, у же­љи да ис­пи­ше но­ву фуд­бал­ску стра­ни­цу у спорт­ској ка­ри­је­ри. По­сле утак­ми­це у Ли­ги Евро­пе про­тив Ар­се­на­ла до­био је за­ста­ву „Де­ли­је Книн”, ко­ју и да­ље љу­бо­мор­но чу­ва у свом ста­ну.

Не­ко је у ша­ли, на про­сла­ви 74. ро­ђен­да­на „цр­ве­но-бе­лих”, ка­да је про­гла­шен за нај­бо­љег спор­ти­сту мно­го­број­не по­ро­ди­це, ре­као да му се фуд­бал­ски жи­вот пот­пу­но про­ме­нио ка­да је упо­знао Сне­жа­ну Фи­ли­по­вић. Ко ка­же да се не сла­жу цр­но и цр­ве­но бе­ли. На­да­мо се да ће 2026. го­ди­не, ка­да је Ка­на­да, за­јед­но са САД и Мек­си­ком, до­ма­ћин нај­ве­ће фуд­бал­ске смо­тре на пла­не­ти, би­ти је­дан од ње­них ам­ба­са­до­ра фуд­ба­ла...