Недељко, за пријатеље Неђо

Као што рече Шекспиров Хамлет: „Бити спреман, то је све”. Тако је Марија Савић Стаменић дала свој лични печат већ у првим данима вођења Јутарњег програма Прва ТВ, а на Јавном сервису је штафета „Београдске хронике” предата у руке искусним Ани Манојловић („Око магазин”) и Душици Спасић (Јутарњи програм).

У петак, 9. августа, гост рубрике „Прелиставање” у Јутарњем програму РТС-а био је новинар и уредник Горислав Папић који је, на интересантан начин говорио о мање познатим детаљима кошарке, спајајући је – на известан начин – са светском политичком ситуацијом и најавио свој пут у Кину, на Светско првенство у кошарци, о коме ће писати за сајт РТС-а. Тог истог јутра о врелом топлотном таласу репортерка Јелена Николић разговарала је, у Ташмајданском парку, са метеорологом Недељком Тодоровићем, омиљеним саговорником многих телевизија који на разумљив начин тумачи и прогнозе и временске (не)прилике. Репортерка је, током разговора пред камерама, свог саговорника ословљавала са „Неђо”. Без сваке сумње да они професионално сарађују, али ословљавати госта у емисији по надимку је, у најмању руку, непрофесионално. И репортери других телевизија често имају проблем како да ослове сабеседника па врло често кажу нпр. „господине Бранко”, заборављајући да бонтон налаже да се каже „господин Бранко Јовановић” или „господин Јовановић”, мада у сваком случају учесници у програму, осим ако није у питању анкета са случајним пролазницима, разговарају са новинарем због своје професије или занимања. И то је оно како их ваља представити. То је ситница, али језик улице не треба да се „прелива” на мале екране, већ обрнуто, гледаоци би требало да добре примере уче са телевизије.

У „Практичној жени” на Првој ТВ у недељу, 11. августа, један од сегмената био је прилог о девојчици Анђели која се обратила емисији са молбом да покушају да улепшају њену мајку Слађану (48 година), зато што јој се другари ругају и за њену мајку кажу да „изгледа као баба”. Уз помоћ фризера и естетског хирурга Слађана, мајка троје деце, која ради на њиви и вози трактор, изгледала је после третмана, наравно, много лепше, а деца су била одушевљена. Штета је што нико у емисији није искористио прилику да малој Анђели и њеним вршњацима објасни да мама не мора да буде лепа као старлета, а тата грађен као суперхерој... Некада су деца у саставима о својој мајци писала „како је то особа која их воли највише на свету... како је њен загрљај најнежнији... осмех најдражи... како бдије над њима док су болесни”. И Душко Радовић, када је написао песму „Најлепша мама на свету, моја мама”, није мислио на избор за мис него како је сваком детету његова мајка најлепша. Друштвене мреже, фотошоп и филтери – лажна слика реалности – наметнуле су глорификацију физичког изгледа, чему телевизије умногоме доприносе.