Научници заслужују више пара

Девет и по година трајале су припреме за улазак Србије на Шангајску листу 2012. године, остварен примањем Универзитета у Београду на престижно рангирање кинеског Универзитета Ђао Тонг. Како је на примопредаји дужности у Ректорату УБ истакао тадашњи ректор проф. др Бранко Ковачевић, проф. др Тибор Сабо, с Хемијског факултета у Београду, најзаслужнији је за укључивање УБ на Шангајску листу. Овај цитат стоји у документу који је потписао наредни ректор проф. др Владимир Бумбаширевић, у који је „Политика” имала увид. Прошлонедељни пад УБ на том рангирању за више од 100 места толико је одјекнуо у јавности да га је јуче у медијима поменуо чак и Александар Вучић, председник Србије, најавивши да ће се заложити да врати у земљу једног од најцитиранијих професора из Србије др Стојана Раденовића, који је у пензији, али сад ради за Саудијску Арабију.

Управо та цитираност научника у неком од 10.000 најеминентнијих часописа јесте и један од битнијих критеријума за добро позиционирање универзитета на листама попут Шангајске. Професор Сабо за „Политику” истиче да је враћање угледног математичара Раденовића под окриље српске науке битан потез који би наша држава требало да повуче како би УБ опет уврстила међу првих 300 најугледнијих универзитета на Шангајској листи.

Сабо не спори да је успех што је УБ уопште уврштен у ранг два одсто светских универзитета, као и да буџет за науку никада није био већи, али наглашава да „он није добро распоређен и да се то одразило на рангирање у Шангају”.

– Баш је Стојану Раденовићу бар пре две године Министарство просвете морало да понуди истраживачки пројекат којим би га задржало у српској науци. Други пример због ког смо пали на Шангајској листи је одлазак млађег математичара Стеве Стевића у Саудијску Арабију, па на Тајван. Он је, такође, на листи најцитиранијих научника света. Пред сто академика, професора, представника Министарства просвете и ректорског колегијума 2015. године сам на предавању у Српској академији наука и уметности за њега рекао да га одмах треба запослити на УБ. То није учињено, па се његовом цитираношћу сада ките страни универзитети. И није тачно да је за успех на Шангајској листи пресудна куповина добитника Нобелове награде, јер чак 16 универзитета од првих сто на њој немају нобеловца – истиче Сабо и додаје да је у Министарству просвете од 2003. покренуо стимулативне мере за научнике које су све до 2012, и уласка на Шангајску листу, довеле до повећања продукције научних радова и њихове цитираности.

Тај скок се огледао од 1.300 научних радова у свим областима, објављених у 2003. години, кад смо били при дну светских ранг-листа, до око 5.000 у 2014. Много су напредовала и истраживања у друштвеним наукама јер је 2003. објављено само 30 радова, а 2014. године 413.

– У Министарству науке смо 2004. увели награђивање најбољих 20 одсто наших научника по светским критеријумима. Прва награда је износила око 2.000 евра. Истраживачима смо сем новчане мотивације тиме дали јасан знак да их држимо на оку јер смо закључили да има оних који ураде један рад за пет година, док други годишње објаве пет радова. Како бисмо наградили те највредније, увели смо осам различитих категорија плата у истом научном звању – наводи Сабо стимулативне мере које су Србију довеле до најуспешнијег 284. места на Шангајској листи 2017. године, што је последица научног напретка до 2012.

Он сматра да наши научници нису стимулисани последњих година, што је довело до мање истраживања и слабијег рангирања. Такође, 2005. и 2010. расписани су последњи конкурси за пројекте према којима су научници плаћени, а на нови се чека од 2015, када је министар био Срђан Вербић и када је јавни позив оборен.

– Питао сам чланове научног колегијума у Министарству просвете зашто не расписујемо нови конкурс. Речено ми је да га неће бити јер се праве нови закони о науци. Биће плаћања из Фонда за науку, видећемо каквог, али истраживачи на конкурс чекају већ четири године и ето пада на Шангајској листи – наводи професор Сабо, који се после девет месеци проведених 2018. као помоћник министра Шарчевића за науку разишао с његовим тимом због неслагања у раду на тој области, између осталог и у вези са Шангајском листом.

У резервне делове неопходне за опрему у научном раду 2007. и 2012. године уложено је, каже, по милион евра и ту се стало. Иако не спори да је садашњи буџет за науку већи него икада раније, Сабо наводи битне ставке до којих он не допире.

– За потрошни материјал за истраживање 2007, 2008, 2011. и 2012. године издвајано је око 1.200 евра по научнику, али лане је то било око 650 евра по истраживачу, док је та цифра у првих осам месеци текуће године испод 250 евра по научнику – наглашава Сабо и пита шта тек да очекујемо наредне године на Шангајској листи с тако малим улагањем у материјалне трошкове за рад.

Категоризације истраживача на основу које су плаћени најављиване су, а нису рађене, сведочи Сабо, 2013, 2015. и 2017. године. И даље их плаћају према категоризацији од 2006. до 2010. године, што такође утиче на смањење броја радова.