О „Панчевцу”

Седим у ресторану на левој обали Дунава и посматрам Панчевачки мост, који је једина веза Баната и центра Београда.

Иако изгледа некако архаично (ускоро ће напунити сто година) и личи на сценографију за филм „Битка на Неретви” или за неки црно-бели филм из тридесетих година прошлог века, или као да је подигнут када и Ајфелова кула у Паризу, становницима Баната и онима у насељима на левој обали Дунава веома је драг. Не смета им његов ретро изглед, оронула ограда, прљавозелена боја којом је офарбан. Не смета им ни што сатима чекају на Панчевцу, уз умирујуће љуљушкање, после сваког мало већег судара или квара возила. Не смета им ни да сваке године у штампи читају о томе да ли је мост сигуран или није, да ли ће бити његове реконструкције или не.

Чак ни пилоти бомбардера који су 1999. године учествовали у акцији „Милосрдни анђео” нису срушили овај мост, јер су добили наређење од надлежних да га не руше, као да су желели да се увере колико може сам да издржи.

И заиста је невероватан.

Штета је што Панчевац није подигнут раније, у доба римског цара Трајана, када је кренуо да покори Дакију у другом веку наше ере, јер тада не би морао да гради мост на Дунаву код Ђердапа и тако финансијски уништава Римско царство. А и сам мост би се нашао на рељефу Трајановог стуба на Форуму у Риму, што би била добра туристичка промоција главног града Србије.

С обзиром на то да надлежни још не наговештавају градњу другог моста преко Дунава, сва је прилика да ће Панчевац трајати још стотинак година, овакав какав јесте, на радост свих.
Прим. др Слободан Тасић,
Београд