Суверенитет кромпира

Ствар је догурала до Уједињених нација, а како и не би када је и седиште народа света на њујоршком Ист Риверу прогласило 2008. годином кромпира. У кључном глобално гладном тренутку није се, међутим, ниједном гласало о суверенитету ове кртоле, па је у недостатку меродавне резолуције дошло до оштрих речи на највишем нивоу између Чилеа и Перуа, две равноправне чланице УН.

Министар иностраних послова Перуа Хосе Антонио Гарсија Белаунде је врло изричит: „Цео свет добро зна”, рекао је јуче, „да је кромпир настао у Перуу и да је Европу у ратовима спасао од глади. Чилеанци су за нама закаснили неколико векова, а сада се приказују као нека конкуренција. Срећом, свет зна да је кромпир наш.”

Знао или не знао, тек Чиле је одлучио да патентира као своје 60 сорти кромпира, што је у Перуу изазвало побуну и у народу и у руководству.

Најпознатији политички колумниста Сезар Хилдебрант, који је до сада због оштрих политичких коментара шеснаест пута скидан са ТВ програма и отпуштан из новина, по кромпирском питању заузео је заједнички став са кормиларима Перуа. Чиле би, како је оптужио суседну земљу, да избрише седам миленијума ауторских аграрних права Перуа. Бунтовном колумнисти придружили су се агрономи, историчари, антрополози, археолози, власт и опозиција – Патриотски фронт за одбрану кромпира је, како то с поносом истичу нижи новинарчићи који Хилдебранту нису ни до колена, јединствен.

Упркос чврстини перуанских принципа, Чилеанци се не дају омести у својим плановима да од суседа „отму патриотску кромпирску бакљу”. Министарка пољопривреде Мариген Хоркол у Чилеу тврди, позивајући се на статистику, да 99 одсто кромпира који се данас гаји на свету има генетску везу са чилеанском, а не перуанском кртолом. Иницијативу да и Чиле освоји мало од кромпирске славе потегао је професор агрономије на Универзитету Аустрал, осамсто тридесет и пет километара јужно од престонице Сантјага.

„То је иницијатива да се упише оно што припада само нашој земљи. Сорте изникле са нашег тла, део су нашег националног богатства”, рекао је овај научник чилеанским медијима.

И док поједине патриотске трубе призивају далеку историју тврдећи да је чилеанска кртола стара 13 миленијума, други, „интернационалисти” признају да у време када је под земљом израстао први кромпир, андски староседеоци, народи Кечуа и Ајмара нису знали за границе између Боливије, Перуа, Чилеа и Аргентине. Нехајни према ауторским правима слатко су јели хранљиву кртолу на планинским висовима, где било шта друго тешко може да израсте. Перуанци се међутим заклињу у научну поткованост теорије да је први кромпир потекао са тла око обале језера Титикака (највише језеро на свету на надморској висини од 3.800 метара) које се простире на граници између Боливије и Перуа. Пре би, по њима, стога, Боливија могла да потегне национално право на кромпир, него Чиле. Но Боливија се, засад, држи по страни од овог кромпирског рата. Опхрвана проблемима са поскупљењем хране и „сецесионистичким покретима отпочетим у богатој провинцији Санта Круз”, решила је да „национално кромпирско питање до даљњег замрзне”. У пијачним барометрима престоничког дневника „Расон” међутим, забринуто се констатује да цена ове националне намирнице драстично расте. То изазива негодовање потрошача, поготово што је кромпир „аутохтоно поврће”, па се продавци не могу правдати порастом цена на светском тржишту. Ту се већ може назрети искра националног боливијског покрета за суверенитет кромпира.

Шта ће тек бити ако се империја Мекдоналдса, која подједнако, можда и више, воли кромпир од јужноамеричке несложне браће, присети да би и она могла да га прогласи својим националним наслеђем. Данас се кромпир гаји на целој планети, а некадашње царевине пиринча, Кина и Индија, постале су његови највећи произвођачи. Земље на европском северу и истоку највише га конзумирају по глави становника. У великим количинама једу га и у Руанди.

Но, није први пут да бирократска неупућеност Уједињених нација произведе шире регионалне тензије. На иницијативу седишта у Њујорку, у перуанској престоници основан је међународни институт за кромпир. Његов задатак је да код локалног становништва подстиче сађење старих и ретких сорти. Перу се дичи да на свом тлу још увек чува знање о 3.000 врста кромпира. То ће великодушно поделити са целом планетом, али никада Чилеу неће дозволити да региструје „отетих” 60 врста. Кромпирски рат по много чему подсећа на претходни који још тиња. Ни дан-данас се не зна ко може да полаже право на андску ракију од лозе „писко”. Љути двобој сада је још зачињен слатким кромпиром. Смеса је, кажу, експлозивна.