Одлазак ликовног мага

Изненада и заиста када то нико није могао ни да наслути напустио нас је Владимир Величковић. Вест да је преминуо у Сплиту одјекнула је у уметничким круговима, дуго времена владала је неверица, потом и запањеност. Овај енергичан, жилав човек, неуморан и окретан, и физички и ментално, академик и сликар велике снаге, како стваралачке, тако и карактерне, оштрог рукописа, али и речи које је знао без задршке да изговори на различите теме, у 85. години био је више него активан и присутан. И посредством нацртане линије и насликане боје, чему је био апсолутно посвећен, али и као учитељ млађим колегама, учесник ликовних догађаја, рад да „Политици” увек да коментар. Уверили смо се, стога, безброј пута – био је истовремено и ликовни маг, и професорски ауторитет, али и неформалан саговорник.

Та је комбинација сваки сусрет с њим чинила занимљивим, чак и онда када се не бисте слагали у оценама, а умео је да води, чини се да је то и волео, изазовну и језгровиту полемику у којој је најчешће намеравао и да победи. И побеђивао је. Као таква личност остаће нам у памћењу.

Ништа мање упечатљив није био ни његов таленат, који је први запазио његов учитељ, да би се већ 1951, када је имао само 16 година, самоиницијативно пријавио на конкурс за излагање у Павиљону „Цвијета Зузорић” и у конкуренцији већ етаблираних сликара добио своје место. На овај први, храбри излазак у јавност Владимир Величковић био је веома поносан.

Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду 1960. и то на инсистирање оца, за шта је остало забележено да је то био „први и једини компромис који је начинио за живота”, али је сликарска жица превагнула, у чему су га, како је причао, охрабривали Олга Добровић, супруга нашег великана Петра Добровића, као и друго велико име – Мило Милуновић. Од 1962. до 1963. био је сарадник мајсторске радионице Крсте Хегедушића у Загребу, који, интересантно је, није имао велике замерке на ране радове младића чији су младалачки узори – иако је себе сматрао поприлично самосвојним – били Рембрант, Гоја, Леонардо, Дирер.

Након боравка у главном граду Хрватске аутор који ће израсти у једног од наших најеминентнијих уметника дефинитивно се окреће сликарству, прву самосталну изложбу одржава 1963, две године касније бива награђен на Бијеналу младих у француској престоници и то је, чини се, био преломан моменат – од 1966. остаје да живи у Паризу, где доживљава замашан професионални успех. За члана Српке академије наука и уметности изабран је 1985, импресивна изложба у Галерији САНУ 1986. представљала је његову приступну академску беседу. Као професор на École Nationale Supérieure des Beaux-Arts почео је да ради 1983, био је носилац Ордена Легије части (реда витеза) и највишег француског признања у области културе и уметности „Commandeur dans l’ordre des arts et des lettres”. У француску Академију лепих уметности примљен је 2005. и то је била посебна почаст, приликом које није заборавио да помене своје порекло. „Осећам усхићење, занос и лични понос који желим да поделим са својом земљом Србијом”, рекао је тада Величковић француским академицима на свечаности, тим поводом организованој.

О његовим излагачким подухватима и дометима довољно говоре подаци: на стотине самосталних и групних изложби у многим градовима света, дела раштркана у бројним јавним и приватним збиркама у Аргентини, Аустрији, Белгији, Бразилу, Венецуели, Великој Британији, Грчкој, Данској, Ирану, Италији, Јапану, Немачкој, Норвешкој, Пољској, Словачкој, САД, Финској, Француској, Холандији, Чилеу, Шведској, Швајцарској, земљама бивше Југославије. Заступљен је у сталној поставци Бобура у Паризу, добитник је Политикине ликовне награде 1986, а своју националну пензију преточио је у фондацију која носи његово име и из чијег су фонда сваке године награђивани млади уметници који се баве цртежом. О њему је снимљено десетак документарних филмова и објављено петнаестак монографија. Из тог обиља материјала, али и увидом у његова небројена дела, евидентно је да нам је завештао разапетог човека, понекад до костију огољених удова, мрке гавране у пољима у пламену, окружења мрачног и тешког тоналитета, једино је јасне беле боје било, и то виду позадине, на минуциозним цртежима разнородних фигура, људи и животиња. Ту унутрашњу, оловну, тескобну таму – а слагао се да је реч о адекватном низу епитета и израза – сматрао је делом себе, од ње није бежао, у рату је, подсећао нас је, и одрастао. Била је то његова визија без илузија, скенирана суштина нашег окружења и стања у којем смо већ дуго не само ми на Балкану већ и остатак човечанства. У том смислу, академик Љубомир Симовић у предговору каталога његове изложбе у САНУ 2013. написао је текст чије је делове Величковић у једном од наших разговора парафразирао: „Величковић има огромно покриће за то што слика. Пакао је једини реалан свет.”

Из Париза, уметничке меке, често је и упорно долазио у Београд, у свој стан с погледом на крошње Калемегдана, где је с њим било могуће попити и кафу, и то у пријатном друштву његових дела која чине део интимне, приватне колекције. Ту и тада могло се сазнати да је као дечак био атлетичар, јуниор Црвене звезде, да је радио и плакате за Фудбалско првенство света у Шпанији 1982. и Олимпијске игре у Барселони 1992. и да је био ангажован при представљањима тениског турнира на Ролан Гаросу. Интимно близак музици, уз њу је углавном и сликао, најпре уз џез, једино је жалио за тим што није научио да свира клавир и говори енглески. Сложићемо се – занемарљив је то жал у односу на његову блиставу каријеру, која би се могла најбоље сажети његовим речима: „Ја свој живот проводим у атељеу, не губим нимало време, једем стојећи. У свему томе сликам и цртам. Мада, истичем, цртеж је моја неопходност, мој сваки дан, моја пасија, моје све. Без цртежа нема ни мене ни слике.”