Азотара одбацила своје инвалиде

Панчево – Светозару Цицуљу, председнику Самосталног синдиката ДОО „Азотин“ који послује у оквиру панчевачке Азотаре, позлило је одмах после одржане конференције за новинаре. Тешком дијабетичару, који има и ангину пекторис, по ко зна који пут слошило се док је објашњавао шта је то њега и његове колеге задесило од када је 2003. формиран „Азотин“, са јединим задатком – да помогне бројним инвалидима ове фабрике.

– Од 73 радника „Азотина“, 49 су инвалиди. Када је „предузеће за радно оспособљавање и запошљавање инвалида“ основано, потписан је уговор између Азотаре и Владе Србије да попола донирају фирму, али да Азотара уложи у опремање „Азотина“ за производњу дестиловане воде, малих паковања вештачког ђубрива и тоалет-папира. Ни до данас Азотара није извршила обавезе. Радници сада не само да немају шта да раде, већ од почетка ове године не примају ни плату, јер им је блокиран рачун. И оно пара што од Министарства за економију и регионални развој стигне (око милион динара месечно) одмах оде пензионерима који правоснажним пресудама наплаћују отпремнину коју „Азотин“ није могао да им исплати а Азотара није хтела – говоре за „Политику“ председник Општинског већа самосталних синдиката Миланко Бодирога и директор „Азотина” Миодраг Ђорђевић.

Нове газде, две литванске фирме и домаћи „Универзал“, које су пре две године купиле Азотару, тврде наши саговорници, потпуно су занемарили судбину „Азотина“. Садашњег директора Азотаре ни после свих ургенција нису успели ни да виде, како би му се пожалили.

Светозар Цицуљ, који је све време док смо са њим пред болницом разговарали држао у једној руци „пенкало“ са инсулином, а у другој флашицу са нитроглицерином, указује да следећи пут, због неплаћеног доприноса за здравствено осигурање, неће моћи да овери здравствену књижицу. Значи – неће добити лекове неопходне да би се одржаоу животу.

У још горој ситуацији је њихов друг Веселин Вујовић. Кажу, врхунски спортиста, некада један од наших најбољих дизача тегова, скољен невољама и немаштином због неисплаћивања плата у „Азотину“, био је приморан да кућу стави под хипотеку, како би прехранио породицу. Сада га банке јуре, а он свакодневно куца на врата директора „Азотина“ питајући када ће добити оно што им је обећано као људима који су после деценија рада на тешким радним местима у Азотари постали инвалиди.

Да би показали да и тако без плате и опреме у погону привређују, Азотарини инвалиди су, тврде, уз помоћ неколико лопатица, у отровној прашини чак 500 тона ђубрива претворили у мала паковања од 200 грама до пет килограма. Сада ни то не могу, јер Азотара им не даје репроматеријал. Инвалиди дођу свакога јутро уредно на посао, али посла нема, а нема ни пара. Чак ни оних које им Министарство редовно уплаћује. Директор Ђорђевић каже да је од стотинак радника, колико их је од 2003. прошло кроз „Азотин“, седморо умрло. За толико бар он зна.

Недавно су тужили своју, правнички речено (да, парадокса), „мајку фирму“ Трговинском суду у Панчеву, потражујући, закључно са 25. мартом, 24 милиона динара. Поднели су и кривичну пријаву против директора Азотаре, због нехуманог поступања и неизвршавања обавеза из уговора о формирању „Азотина“. Осимузимања изјаве од директора Ђорђевића у Управи полиције, ништа се друго није догодило.