Пола Европе не верује еврократији

Код полувековног интегрисања – које је почело 1952. годинеудруживањем малоевропске шесторице, па онда кроз пет фаза доспело 2008. до Уније 27 различитих држава од португалског залеђа и британских острва, преко поново сједињених немачких западних и источних покрајина, све до пољског истока и финско-шведског Арктика – нереално би било очекивати да све остане у првобитном калупу. Мењало се и мења се све: име, простор, циљеви, стратешке амбиције, финансијска акумулација, па и интерна неуједначеност.

Заслужује поштовање што се од шесторице у малоевропској Монтан унији, названој 1952. „Заједница за угаљ и челик” окупљеној да се заштити од обновљеног немачког колоса, доспело до Уније 27 европских држава са близу пола милијарде становника које не раздвајају државне и царинске границе, а ипак су једни уздигнути у богату еврозону, а други скромно заостају по периферији. И прва и друга половина користи најупечатљивији успех Европске уније: побољшавање животног стандарда становника и обезбеђивање радних места и зарада.

А упечатљиво се разликују по томе што у 14 држава ЕУ циркулише само заједнички новац – евро, док су у осталих 13 држава чланица ЕУ задржане и даље њихове националне валуте.

Широм ЕУ је – према подацима Евростата – незапосленост од просечно 10 одсто у 1992. години смањена у 2006. години на просечно 7,5 одсто. Али, не свуда. У Немачкој је у истом периоду од 6,1 одсто повећана на 7,8 одсто, у Шведској од 4,9 на 5,5 одсто, у Луксембургу од 1,6 на 4,6 одсто, у Чешкој од 2,6 на 6,6 одсто, у Естонији од 1,9 на 4,2 одсто, у Летонији од 2,7 на 6,3 одсто, у Португалији од 5 на 7,4 одсто.

У Пољској је 1990. године било 6,5 одсто незапослених, а после уласка у Европску унију је у 2007. години незапосленост достигла 11 одсто. Пољски земљорадници су из страха од јефтинијег, субвенционисаног аграрног увоза из ЕУ огорчено демонстрирали, блокирали улице, њихов покрет „Самооборона” натерао је потпредседника Сејма на оставку, а премијер Лешек Милер, изгубивши поверење, дан после учлањивања Пољске у ЕУ 2. маја 2004. поднео је оставку.

У Бриселу је запажено да учлањивање у ЕУ убрзава распадање малих сеоских газдинстава и нагло повећава незапосленост у Пољској. Последњих три-четири године стотине хиљада Пољака нагрнули су у Француску и Енглеску у потрази за послом. Подаци Евростата показују на то даје изразит раст процента незапослености младих Европљана до 24 године старости: у Пољској је 2005. достигла чак 35 одсто, у Словачкој 29, Грчкој 26, Румунији и Италији 24, а у Француској 21 одсто.

Привредни успон у ЕУ, нарочито у повлашћеним земљамаеврозоне, није улио очекивано поверење у институције ЕУ. Европска комисија ЕУ је преко службе „Евробарометар” саопштила да се половина грађана у Европској унији изјаснила да нема поверење у руководећи апарат ЕУ у Бриселу (који сада броји већ више од 40.000 службеника).

Прошле јесени се број грађана у ЕУ који верују Европској комисији (одлучујућој институцији у Унији) смањио од 52 на 50 одсто. Знатно је опало поверење грађана, нарочито у Великој Британији – на само 22 одсто, Италији на 50 одсто, Аустрији на 48 одсто и у Немачкој на 46 одсто.

Неповерење се повећало такође услед низа злоупотреба дужности и корупције високих званичника у бриселској централи ЕУ. Супротно пракси у земљама њиховог порекла, високи функционери у централи ЕУ продужавају себи мандат чак четири-пет пута. Немачка политичарка Дорис Пак (65) држи рекорд, у посланичкој фотељи Европског парламента седи већ 17 година (од 1991) и изузетно је активна, затим Гинтер Ферхојген, такође Немац од 1999. је у Европској комисији, најпре члан а од 2005. потпредседник. Шпанац Хавијер Мадаријага Солана школован у САД, министровао у Мадриду, а у Бриселу је већ 13 година, од 1995. био је генерални секретар НАТО-а, од 1999. генерални секретар и шеф спољне политике Европске уније.

Најдуже сврстани у врховима ЕУ највише су и допринели да више од половине Европљана данас нема поверења у командне институције Европске уније.