Двосекли мач бојкота

Опозиција у Србији је на корак од одлуке да бојкотује пролећне парламентарне изборе како би поруком urbi et orbi упозорила да не постоје елементарни услови за фер и слободно изјашњавање грађана.

Очекивана одлука темељи се на три рунде разговора са представницима власти, за које политички ривали Александра Вучића кажу да нису успели због неспремности владајуће коалиције да удовољи листи опозиционих захтева.

После вишемесечних протеста широм Србије и одлуке о бојкоту рада Скупштине, опозиција је дошла до упрошћеног, рекао бих и исхитреног закључка да је бојкот најефикаснији начин наставка борбе са напредњачком влашћу. Ни назнаке одговора на питање шта после бојкота.

Вучић свакако не би желео да по свету проструји глас о бојкоту чији је циљ да разоткрије природу његове ауторитарне власти, али велико је питање да ли бојкот може да има ефекте којима се опозиција нада.

Вучићеви савезници са Запада настављају да га подржавају како би што пре отворио замрзнути Бриселски дијалог и склопио споразум о нормализацији односа са Приштином у првој половини наредне године. Да би споразум прошао у Скупштини и имао пун легитимитет, западни партнери очекују од опозиције да не бојкотује изборе.

Развој догађаја не иде у том правцу. Све чланице опозиционог Савеза за Србију требало би до половине септембра да донесу одлуку о бојкоту. Народна странка и покрет Двери су то већ одлучили, а 1. септембра требало би да им се придружи Странка слободе и правде. Председник некада моћне, а сада маргинализоване Демократске странке каже да ће одлуку донети до 15. септембра.

Покрет слободних грађана није усамљен у припремама за изборе, потврђујући ноторну истину да су деобе прва пратиља српске политике.

После дијалога за који се ни власт ни опозиција нису озбиљно припремили, доношење одлуке о бојкоту лако може да се покаже као двосекли мач. Штете могу да буде веће од користи.

Приступ „или све или бојкот” делује максималистички и не одговара стварном распореду снага у овој земљи. Има ли опозиција довољно моћи да убеди бираче да не изађу? Како доказати малверзације када немате посматраче на изборним местима?

Да ли је опозиција у стању да правилно прочита изјаву високог америчког дипломате који каже да очекује да изађу на изборе? Шта им говоре поруке председавајућег Одбора Европског парламента за спољне послове или немачког амбасадора у Београду да бојкот није добар и да је за јаку демократију потребна јака опозиција – у парламенту?

Може то да делује иритирајуће, јер исказује наклоност коју Вучић ужива и у САД и у Европској унији, али то је реалност.

То што проевропска опозиција нема савезнике на Западу искључиво је њена грешка. За разлику од оног дела опозиције која се не плаши да јасно каже да је против ЕУ, за сарадњу са Русијом и против преговора о Косову, „европско” крило је оличење политичке немушти: ћути око ЕУ, не зна шта би са Косовом.

„Европљани” плаћају цех сопствене тврдоглавости, која је почела да им замрачује вид од тренутка када су напустили политику преговарања о Косову – коју су сами покренули – само зато што је преузео Вучић. Опструкција наводи воду на воденицу Русије, којој одговара статус кво. Чије онда интересе брани „европска” опозиција? Зар не схвата у чије се коло хвата, свесно или, још горе, несвесно?

Да су храбро наставили да бране своју политику, показујући државостворност, имали би сигурно снажнију подршку Запада.

Бојкот је страх од дуела и од пораза, који је на овим изборима веома известан, што не значи да би тако било и у будућности. Бојкот је, мож’ бити, и страх од победе и преузимања одговорности у тренутку када опозиција нема јасне одговоре на многа питања функционисања државе.

Све подсећа на оцену чувеног политиколога Ивана Крастева, који сматра да живимо у друштвима „невиних криминалаца”, у којима политичари радије траже изговор у сопственој немоћи за непреузимање одговорности и недавање обећања, него што полажу право на моћ.

Откуд толики дефицит стрпљења на страни Вучићевих ривала? Дијалог тек што је отворен, а Драган Ђилас га је одмах напустио. Зар то није издаја захтева десетина хиљада људи са тргова и улица који су од власти захтевали да седне за преговарачки сто како би се проблеми друштва решавали речима, а не пендрецима и сузавцем, вешалима и тестерама?

Опозиција се понаша као да има на располагању све време овог света. Покренут је дијалог о медијским условима, а пошто није добила све, устаје од стола. Па да чекамо наредне изборе уз илузију да ће се власт, ваљда, у међувремену опаметити и на сребрној тацни понудити бланко сагласност о 42 опозициона захтева.

Дијалог је болан и дуготрајан процес, јер толико тога у овој земљи треба кориговати. Понашање увређене госпођице је посредна подршка свему ономе чему се опозиција вербално супротставља. Одбијањем дијалога цементира се победнички менталитет напредњачке власти, која ће се, оснажена повлачењем ривала, додатно обахатити.

Да ли су у опозицији свесни шта раде? Да ли им је јасно да сами себе гурају у још већу изолацију јер ни на тему дијалога немају савезнике споља. Запад јасно поручује да сматра да треба наставити борбу за изборне услове и кроз дијалог обезбедити равноправан положај у медијима.

Опозиција се не бори само против Вучићеве власти. Она мора да се бори за све аполитичније бираче у земљи и савезнике из света. Опозиција мора да ради да добије поверење народа и да престане да оставља утисак да се за изборе бори само ради доласка на власт.