Пољска неће Путина

Грандиозно обележавање почетка Другог светског рата, недалеко од пољског града Гдањска, као да је за циљ имало релативизацију свега трагичног што се догађало од 1. септембра 1939. па до 9. маја 1945. Као и недавна, ништа мање гламурозна прослава дана искрцавања савезничке војске у Нормандији 6. јуна 1944. Наиме, ни у првом ни у другом случају међу присутним шефовима држава и угледницима није било Владимира Путина, председника Русије, земље која је, као матица Совјетског Савеза, на својим плећима изнела највећи терет ове велике епопеје.

Коме је могло да смета Путиново присуство, може само да се нагађа. У првом случају, као изговор за његово непозивање наведена је улога Русије у догађајима у суседној Украјини у протеклих пет година. У случају Пољске ствари су сложеније и дешавају се свега неколико недеља након што су из Варшаве упутили отворени позив САД да на пољско тле преселе свој војни контингент тренутно стациониран у другим крајевима Европе.

Као да је историја некоме засметала. Засметала је истина о томе ко је извојевао победу у рату, ко је поражен, а ко би деценијама касније волео да се окити победничким ореолом.

Пољаци су, подсећајући се на дан када их је Немачка напала без објаве рата, са списка позваних гостију изоставили Русију иако је у борбама за ослобођење њихове земље положено чак 200.000 совјетских живота. Влада у Варшави се радије приклонила наследницима оних који су Пољску уништавали, отеравши у смрт чак 18 процената њеног тадашњег живља.

Да ли су надлежни у Варшави сами одлучили да Русију изоставе са списка гостију, или их је неко у том смислу „саветовао”, питање је које ће остати да лебди. Ипак, како објашњавају поједини пољски историчари, „руски грех” наслеђен од СССР-а је у томе што је на агресију Немачке, тог судбоносног 1. септембра, одговорено 17 дана касније сличном акцијом са совјетске стране ка Пољској.

Анджеј Новак, један од водећих пољских историчара, сматра да је чувени „пакт о ненападању”, потписан 23. августа 1939. у Москви од стране тадашњег совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова и његовог немачког колеге Јоахима фон Рибентропа, за циљ у ствари имао поделу Пољске између ове две земље, што је представљало и својеврсну припрему за предстојећи рат.

Слично размишља и Каспер Плажинскиј, парламентарац из Гдањска, који је недавну изјаву руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова по којој је пакт Рибентроп-Молотов био резултат одбијања Пољске да ступи у антихитлеровску коалицију оценио као – „фалсификовање историје”. Рекло би се ипак да непозивање Русије на обележавања кључних датума Другог светског рата није толико ствар тумачења прошлости колико је узроковано измицањем тежишта светске политике из руку оних који су је водили од краја „хладног рата” наовамо.

Пољаци не могу да порекну то да су им, после шест година немачке страховладе, слободу донели управо војници пристигли под совјетским знамењима. Да ли је то оно што боли наследнике свих оних који су страдали пре осам деценија?

После свега остаје горак укус. И на страни Русије, и на страни Пољске. У том светлу треба посматрати и одбијање председника Белорусије Александра Лукашенка да присуствује обележавању почетка рата иако му је позив уредно уручен. Осим несумњиве солидарности са руским колегом Путином, Лукашенко је на овај начин недвосмислено поручио да поштује оно што су пре осам деценија, заједно са Русима, прошли и његови земљаци.